GARA !

Print

Pametan čovek uvek nađe način da ostane u Levču, kao Gara, a mnogo naših drugara je našlo izgovor i pobeglo iz Levča glavom bez obzira. Brate, to danas zovu rasejanje. Ostale su samo uspomene koje život znače. Krhke uspomene na kojima sam tkao niti svoje mladosti u Levču. Sada razmišljam drugačije. Nekada je čak i bolje plašiti se nego biti uludo hrabar. Ipak, uspeo sam, jer sam uvek gledao stvari onakve kakve jesu a Gara i moji drugovi iz Levča onakve kakve bi trebale da budu. Razlaz sa Levčem za mene je bio neminovan, jer suštinu čini život: besplatno obrazovanje, posao, stan, lečenje…. i sve čari koje je onda pružao komunizam.Komunizma više nema, danas caruje liberalni kapitalizam pod parolom: „Biće bolje“ -Gde svi Srbi a time i Levčani gledaju u prošlost i virtuelnu budućnost, niko u sadašnjost.

Ko je Nikola Milosavljević zvani Gara koga sam pomenuo u uvodu teksta? Moj i naš višedecenijski drug. To je čovek koga poznaju svi u Levču. I staro i mlado. I on poznaje sve ljude dobre volje i u Levču i u rasejanju. Gara je sedamdesetih godina prošlog veka prvi prezentirao rokenrol u Levču i njegovom okruženju Kragujevcu, Jagodini, Ćupriji i Paraćinu. Velikani ondašnje svetske i naše rok scene: Džimi Hendriks, Dženis Džoplin, Bitlsi, Rolingstonsi, Indeksi, Pro-arte, Generacija pet i mnogi drugi prošli su preko Garinih bubnjeva. Grupa amaterska a Gara uvek profesionalac…devedesetih godina prošlog veka je skoro nestao rokenrol, prešaltovao se na narodnu muziku i to ne bilo kakvu današnju, nego pravu Šumadijsku. To i danas radi… Međutim, meni i dan danas vibrira u glavi pesma Bitlsa „All we need is love“ u izvođenju Gare i njegovih drugara.

Petkom u Rekovcu moji drugovi i ja podlegali smo čudnoj atmosferi u vazduhu, kad pijac ima najlepše oči ikad viđene i kada su svi Levčani znali odgovore a ja samo pitanja. Petkom sam u Rekovcu bio ambasador dobre volje i uvek u sukobu između svojih potreba i svojih vrednosti. Petkom u Rekovcu nisam dao nikom da me povredi jer svako praštanje je bilo veliko. Samo petkom, Rekovac i Levač su bili moj večni zagrljaj.Sedimo u restoranu „Maleševac“ Gara i ja i oko nas četiri stola zauzeta posetiocima. Ispred nas grupa ljudi u pokretu, obavezno se zaustavlja pred našim stolom, progovori sa Garom poneku rečenicu i ide dalje svojim poslom na pijac, opštinu, miliciju, poštu…. Grupa koja sedi za stolovima kafane uz pivo „bistri politiku“. Ja sa notesom i olovkom u ruci zapisujem stvarne i nestvarne događaje, zapise ljudi o njihovim životima, nesanicama, bolovima, nesrećama kao i humor, tegobu i strah od života i od smrti! Naročitu ulogu u svim tim razgovorima imala je žena kao svetionik života i življenja u Levču.U velikoj gužvi baka iz Kruševice prilazi Gari i srdačno se pozdravlja. Gara je odmah pita: – Zašto mi već nekoliko meseci više ne donosiš mleko? – Ne mogu više sinko, rekla je tužno baka. – Zašto? Pitao je iznenađeno Gara. –Pa otkad mi je muž umro više ne držimo rogatu stoku, rekla je baka i normalno, maramicom brišemo suze.Gromada od čoveka sa pivom u ruci, stojeći je bariton glasom pitao: – Da li znate vi gospodo, šta Levču treba danas? – Šta treba? Pitao ga je ozbiljno Gara.

–Treba da prestane mržnja, zavist, pohlepa, nezadovoljstvo, glad, siromaštvo, nezaposlenost, i sve što je loše, što stvara jaz i zidove među stanovništvom Levča i što nas čini nesrećnima.

Moramo više misliti jedni na druge što je u Levču nemoguće i što uz većinu stanovništva ide psovka „ko mu jebe mater neka crkne“…Priča u kafani je za trenutak bila prekinuta jer se jedna izrazito lepa gospođa srednjih godina pozdravljala sa Garom. – Još nisi poslala ćerku na more? Pitao je ozbiljno Gara. –Nisam, rekla je veselo gospođa. –Što? Pitao je iznenađeno Gara. –Moj muž je zaključio da je ipak jeftinije da pokušamo preko fejsbuka. I normalno ponovo je smeh odzvanjao glavnom ulicom Rekovca.Gromada od čoveka je i dalje stajala sa pivom u ruci i gledala u Garu. – Pa dobro, šta ti predlažeš, čoveče? Pitao ga je smejući Gara. Uzeo je vazduh i zaurlao: – Predlažem, brate, da se ujedinimo oko jednog cilja koji želimo i moramo da postignemo svi zajedno u Levču a da se razlikujemo jedino po putu kako ćemo ostvariti taj cilj.Pred našim stolom za trenutak je zastao odbornik u opštini Rekovac. Pozdravio se srdačno sa nama i Gara ga je odmah pitao: – Šta, čuo sam, brate, da se plašiš izbora? Siguran sam da će svi pošteni glasači glasati za tebe. – Da, ali bih ja ipak voleo da imam većinu, rekao je zabrinuto odbornik, i normalno izazvao gromoglasni smeh u kafani. Odbornik je naglo napustio kafanu. Mladić sa devojkom je za trenutak smešeći se seo za naš sto. – Jel’ imaš ti nešto sa tom devojkom? Pitao je Gara mladića. – Nemam! Čim joj se malo približim ona kaže da sam predaleko otišao, rekao je momak smejući se na sav glas.Gromada od čoveka je i dalje stajala sa pivom u ruci i čekala odgovor od Gare. –Brate čuo sam šta si rekao ali teško je graditi sistem vrednosti gde se uspostavio sistem obračuna koji se poput infekcije širi u svim segmentima života u Srbiji a naročito u Levču, rekao mu je filozofski Gara dok je cela kafana i deo publike gledao u nas…Čovek sa kačketom na glavi je jedva čekao da preusmeri tok razgovora na Levač i glasno zavapio: -Ovde u Levču pooslednjih dvadeset godina Levčani se hrane starim Levačkim običajima, pobožnošću i istorijom. Za bolje ne znaju ili neće da znaju. Fabrika snova im odgovara. –Pa šta si hteo da kažeš? Prekinuo sam ga naglo. – E, pa živi se sada a ne juče. Istorija se ne da promeniti ali sadašnjost i budućnost da – mogu se promeniti na bolje… – Šta mi ti držiš političku nastavu kada si preko rođaka ušao u opštinu i imaš obraz „ki zadnja traktorska guma“. Ja sam već dvadeset godina bez posla. Šta možeš da promeniš kada su radna mesta u prerađivačkoj industriji Levča nepovratno izgubljena i da je javni sektor u Rekovcu preglomazan i ne selektivno napunjen partijskom i rođačkom mašinerijom, ne završivši rečenicu cela kafana i okruženje je aplauzom pozdravila ovaj kratki govor… – Šta si ranije radio? Pitao je Gara čoveka sa kačketom. – Ništa, brate! Bio sam direktor jednog javnog preduzeća. I normalno u trenutku se tragedija pretvori u komediju sa smehom koji je odzvanjao glavnom ulicom u Rekovcu. Čovek je posramljeno ustao sa stolice i glasno prokomentarisao da mora u poljoprivrednu apoteku da kupi otrov za pacove. Iz ogromne grupe ljudi koji su bili oko naših stolova se čuo glas: – Nemoj da ti „zavija“, pojedi ga odmah na licu mesta…i opet smeh, suze i pivo.-Dobro, brate, samo nešto da pitam ovog Barca koji stalno nešto zapisuje. – Šta si ti kao Beograđanin ovog leta doživeo lepo u Levču? Okomio se na mene mlađi čovek iz Dragova. Cela kafana se umirila i gledala u mene.

-Pa, pre neki dan bio sam na promociji sabranih dela o Levču, izvanrednog čoveka i nada sve pisca Miće Simića. Promocija, kakva se poželeti može. Izvanredni gosti. Puna sala znatiželjnika i aplauz na otvorenoj sceni…
-Dobro, dobro svi znamo Miću Simića mog rođaka i prvu ličnost Levča, nego šta te je najviše oduševilo kod njega? Pitao je ponovo Dragovčanin. – Najviše me je oduševilo kada se na kraju zahvalio svojoj ženi što je morala sama, četiri godine da vodi domaćinstvo, dok je on radio veliko kapitalno delo, rekao sam u jednom dahu. – U što laže, pa taj nije „pipnuo“ motiku nikad u životu!… Posle smeha rekao sam mu, da će ovo što je rekao sigurno izaći u „Levačkim novinama“ i on se odmah ućutao.Grmalj od čoveka sa izrazito žuljevitim rukama i proćelavim zaliscima je ponovo ustao i gledajući u Garu zavapio: – Pa ja ljudi nisam završio svoju političku nastavu. Svi su ga netremice gledali. U tom trenutku sam zaključio da svi gledaju Garu kao predsednika skupštine, kao čoveka kome se veruje i kao čoveka koga svi vole i poštuju. –Hajde pričaj slušamo te, rekao je miroljubivo Gara. Otpio je gutljaj piva uzeo vazduh i počeo: – Da bi smo imali jaku ekonomiju u Levču moramo da imamo i jaku državnu i naročito lokalnu upravu koja sama može da se finansira i izdržava od svog rada. Ponovo je uzeo vazduh i još jače povećao ton.

-Država nam je takva da se u lokalnoj upravi zvanoj Levač vodi računa samo o jednoj grupi ljudi koja samo misli o opstanku na vlasti. Učinak nije bitan. Srbija jedva opstaje sama, a kamoli da finansira ekonomske kapacitete Levča.

– Dobro, dobro! Pokušao sam da ga umirim i odmah dodao: – Pa nisu svi kadrovi i sve stranke iste. Svako ima svoj program…..- Šta ti Barac pričaš gluposti rekao je pretećim tonom zakrvavljenih očiju. Levački narod je još uvek omamljen, sluđen Beogradskim centralama. Levčani ne vide njihovu bahatost, bezobzirnost i nedostatak sluha za probleme običnog čoveka. Pre svakih izbora, Beogradske centrale uvek „navuku“ Levački neosvešćen narod na laži – kako bolje živeti. Oni čak i ne znaju da je Levač umro samo nema ko da pošalje telegram Vladi.

-Au brate, reče Gara, i nastavi – Pusti priču hoćemo predlog brate, lokalni izbori su u martu.

–Samo mladi i obrazovani ljudi mogu da spasu Levač u svim oblastima života i zaboravite Beograd, ustao je naglo sa stolice i otišao putem pijace. Posle nekoliko minuta pauze i ispijanja čaja Gara se obratio čoveku za susednim stolom. – Hajde, brate, ti danas nisi rekao ni reč, što je za tebe neuobičajeno. Čovek sa šeširom na glavi dva broja manjim je odmah zaključio – Ja sam malerozan brate Garo i nikako nemam sreće sa ženama. Stvarno? Pitao ga je iznenađeno Gara. –Prva me je ostavila, rekao je zabrinuto. A druga? Pitao sam ga ja.-Druga nije! Smeh je ponovo zavladao kafanom. Jedna dobrostojeća gospođa je odmah dodala – biti udovica danas ima samo jednu dobru stranu jer uvek znaš gde ti se muž nalazi…. I tako se završi i ovaj petak Leta Gospodnjeg u 2015. godini… Politika, smeh, suze, pivo i Nikola Milosavljević Gara u glavnoj ulozi.

Pored slepila i gluvoće u kafanama Levča iz bola optimizam i humor uvek uspeva. Kad vreme stane iznad petka u Rekovcu, između snova i stvarnosti, kad pijani vladaju treznima, i kad slabi upravljaju jakima, život u životu i život nad životom u rekovačkim kafanama.

PIŠE: RADOVAN RADOJKOVIĆ

Share

Napišite komentar

1 × 2 =