“Isterana sam sa RTS-a zbog Titovog pisma”

Čitavu godinu su nekadašnju “zvezdu” TV Dnevnika izbacivali iz SK, posle komentara na čuveno Brozovo pismo. Patila sam, tajno, a možda je previše dugo trajala ta moja gorčina- kaže Veroslava Tadić, dobitnik nagrade za životno delo Udruženja novinara Srbije.

ROĐENA: 23. oktobra 1942. u Opariću (opština Rekovac). (Rodila sam se u četvrtak. To ne bi imalo nekog značaja, izuzev toga što se moja majka jako uplašila, zbog verovanja da se deci koja se rode između četvrtka i petka, priviđaju veštice, vukodlaci…, pa se više porodila od straha da mi to ne priredi nego što mi je bio trenutak).

RODITELjI: Otac Radomir Ivković (rođen u Opariću); majka Zlata (dev. Brašić), rođena u Opariću.

KRSNA SLAVA: Sveta Petka (Ivkovići), Đurđic (Brašići). (Moji roditelji su slavili po dve slave: veliku i malu Petkovicu, svetu Petku, to je slava Ivkovića. Brašići slave Đurđic i Đurđevdan. Ne postoji prva slava, obe imaju ravnopravan status. E, sad, ono što je zanimljivo, jeste da se u ovom delu Srbije obeležava i zemlja. Znači, ako je neko u miraz doneo zemlju, kao što su moja majka i baba bile miraždžike, onda smo mi sekli sedam-osam kolača u toku godine. Recimo, kad je sveti Nikola zimski i letnji, što je bila slava moje babe, sekli bi kolač. I moja majka je bila miraždžika, pa smo za Đurđic i Đurđevdan sekli kolač).

Urednica i voditelja TV Dnevnika Veroslava Tadić u društvu organizatora Radeta Radivojevića i novinarke Rade Ristić (foto: RTV Revija)

O PREZIMENU: Prezime Ivković, kao i Brašić ima relativno dugu tradiciju, s obzirom da su se u Srbiji menjala prezimena po pradedi. Ivkovići smo po Ivku, koji je poveo četu Levčana, kad je bila Kočina krajina i tako ostao zapisan. Zapisan je takođe u nekim turskim defterima. Ivko je bio Marisavljević, po njegovom pradedi Marisavu. Brašića u Opariću ima nekoliko porodica koje jesu u nekom davnom srodstvu ali teško da bi se reklo da su u srodstvu danas, pošto su prošla kolena koja se u Srbiji računaju kao rod, pa mogu da se uzimaju između sebe.

O PRECIMA: I otac i majka su iz Oparića. I deda i baba. Oparić ima jako mnogo brakova sklopljenih između Oparićana. Jer, kad smo se doselili (po Todoru Bušetiću je to bilo jednim delom od Ibarskog Kolašina, sa Kosova, a drugim delom iz Hercegovine, posle Nevesinjske bune 1875. godine), onda se zateklo veliko selo, a mali atar i ljudi bi onda, kad im se rodi žensko dete, gledali gde mogu da sastave dve njive u jednu pristojnu parcelu, kasnije kad je vreme za ženidbe i obrnuto. Tako da sticajem okolnosti ima dosta brakova između Oparićana.
Moj deda po ocu se zvao Milen. Moja baba po ocu, na koju kažu da ja dosta podsećam, zvala se Smiljana, devojački Glišić. Imali su petoro dece, a sedmoro rođenih. Neka velika epidemija dizenterije odnela je dvojicu, Boru i Branka, koji su bili dečaci, od sedam ili osam godina.Moja baba po majci je bila Krstina. Moj deda po majci se zvao Svetozar i on je rano umro. Moju majku su zapravo podigli deda i baba. Deda se zvao Žika, Živadin, a baba Živka.

ANEGDOTA: Ovuda su prolazile razne vojske i one su uglavnom pljačkale. Tako je moj deda pod Austrijancima završio u zatvoru zato što su Austrijanci naišli i pokupili vunu od svih seljaka i natovarili to da voze. Tamo gde nije bilo vune uzimali su težinu – to je od konoplje pripremljeno da se prede. I onda su oni morali svojim kolima da voze tu vunu do Jagodine, volovskim kolima. Dok su to vozili dogodilo se da su se oni tako kao mladići kladili da li je vuna ili težina. Moj deda je rekao da treba da se kresne šibica pa da se vidi – ako je vuna ona se stopi, a ako je težina ona će da bukne pa će brzo da je ugase. I, tako, pošto je zapalio austrijsku vunu, završio je u zatvoru. E, sad, u to vreme biti u zatvoru, to je značilo da mu je moja baba, koja je bila mlada, tek dovedena, morala da nosi hleb u zatvor, svaki drugi dan peške do Jagodine, udaljene 36 kilometara, a jednom nedeljno preobuku.

RATNICI: Za vreme rata, kad su pokupili ljude za Sremski front, tamo je otišao i moj stric Milašin (rođ. 1924. godine). On je ostao živ ali je dva dana bio u rovu među mrtvacima, dok nisu naišli Rusi da očiste taj deo i od tad je bio poremećen.

O RODITELjIMA: Moj otac je otišao 1948. iz Oparića u Beograd na nekakvu radnu akciju koja nije bila naročito dobrovoljna, nego su ih odvodili po dva meseca da rade. I onda mu se dopalo i zaključio je da bi voleo da ja u Beogradu krenem u osnovnu školu. Tako nas je za 1. maj 1949. odveo u Beograd. Tad nije bilo saobraćaja, već nas je od Oparića do Jagodine dovezao kamion, koji je 1. maja razvozio prvomajske parole. Na početku smo stanovali u nekom magacinu na građevini, u građevinskom preduzeću 20. oktobar, gde se otac zaposlio. Majka Zlata je takođe tamo radila – čistila je stare cigle od maltera. Otac je brzo stekao zvanje „srednjeg administrativnog manipulanta“. Vrlo brzo je napredovao pa je najpre bio vršilac dužnosti sekretara, a potom i sekretar tog preduzeća. On je imao u sebi avanturističkog duha i sklonosti da proba svašta, pa je potom više od 15 godina radio u ugostiteljstvu. Radio je kao kelner u Tri grozda, gde je poznavao sve novinare Politike, pošto je to bilo pored redakcije. Radio je i u Skadarliji i tu završio kao v.d. direktor preduzeća „Skadarlija“. A onda mu se i to smučilo pa je otišao u „Kluz“ i tu radio kao magacioner stinog alata i odatle otišao u penziju.
Imam rođenog brata Milivoja, koji je mlađi od mene godinu i pet meseci.

O POREKLU IMENA: Mi uopšte ovde imamo običaj da dva imena upropastimo da bismo dali jedno. Naše žene imaju ta imena poput Milosija, od Milo i sjajno, ili, kao ja, Veroslava, od vere i slave. Ja sam se rodila 23. oktobra, a 27. oktobra je slava. A ona je bilo ratno vreme i kad je pop došao da sveti vodicu, on je predložio da me tetka drži, jer ko zna da li će moći da dođe kum iz drugog sela, gadno je bilo vreme. I, onda je moja tetka pitala: može li da bude Paraskeva, pošto je naša slava sveta Petka – Paraskeva. Pop je rekao da je to mnogo starinsko, a onda je ona pitala može li Olivera, pošto nije bila nijedna Olivera u selu. Pop je rekao da je to komunističko, i onda su se složili da može Veroslava.

PORODICA: Sa Milunom Tadićem, rodom iz sela Smriječno (Crna Gora) ima tri sina – Ivana, Vladimira i Danila. (Kada me pitaju kolika su mi deca, ja kažem: šest metara, pošto su dvometraši). Od sina Ivana ima unuke Teodoru i Vuka.

BIOGRAFIJA: U Beogradu završila osnovnu školu i 6. beogradsku gimnaziju. Pravni fakultet završila za tri godine i zaposlila se na Televiziji Beograd, gde je postala prva žena voditelj udarnog TV dnevnika i sa 26 godina najmlađi glavni i odgovorni urednik Informativnog programa u istoriji nacionalne televizije. Zbog jednog komentara koji nije bio po volji Josipu Brozu Titu i Stanetu Dolancu, ali i zbog kraćenja jednog Titovog govora, 1972. godine smenjena sa mesta glavnog urednika i izbačena iz partije. Ostatak karijere, do penzionisanja 2000. godine provela u obrazovnom i naučnom programu. Udruženje novinara Srbije dodelilo joj je 2004. godine nagradu za životno delo.

JOVICA KRTINIĆ

Share

Napišite komentar

5 + thirteen =