Kako ode Pera, ciglana propade! Tragična je sudbina fabrika u Levču. Ostale su samo ruševine koje podsećaju da se u ovom kraju nekada nešto proizvodilo i da je narod bio zaposlen. Priča sa tužnim krajem dolazi iz sela Oparić, mesta koje je bilo nadaleko poznato po proizvodnji cigle i crepa. Ciglana je ugašena 2001. godine.
U Opariću sada rade četiri prodavnice, a meštani kažu da je dovoljno samo jedna. Rade čak četiri poljoprivredne apoteke. U centru sela se nalazi i jedna kafana. Meštani, koje zatičemo ispred prodavnice, kažu da je selo u poslednjih dvadeset godina doživelo katastrofu.
Omladina se ne ženi, nemaju nikakvu perspektivu i svi bi da pobegnu iz Oparića. Malo meštana je po inostranstvu i šalju kući neki evro da prežive rođaci mesec. Situacija je krajnje zabrinjavajuća i alarmantna.
-Priča se da će i školu iz Oparića da prebace u Belušić – veli jedan od prolaznika koji svakodnevno pazari u prodavnici preko puta crkve.
Pera Simić je bio poslednji šef ciglane u Opariću. Kaže da je ciglanu prvo držao neki Tikomir iz Velikog Bonjenca. Posle je vlasnik bio Blagotin iz Belušića, pa posle Rade Aleksić iz Jagodine.
-Ceo Levač je pokriven i sazidan od crepa i cigle iz Oparića. Uvek je bilo oko 30 zaposlenih duša. Sad kad gledam da se ciglana prevrnula i srušila, dođe mi da odem u vražju mater – priča Simić za Levačke novine i dodaje.
– Glinu smo nalazili u Opariću a crep i cigla su se prodavali ne samo u Levču nego i u Trsteniku, Jagodini, Kruševcu…
Pera kaže da je fabrika propala, jer niko nije hteo više da radi. Tražili su Bugari da je kupe, ali ništa. Pored fabrike je izgrađena nova zgrada. Unutra četiri kancelarije, kuhinja i spavaće sobe. Po selu i dalje kruži šala – Kako Pera ode, ciglana propade!
Simić navodi da je bilo šanse da se radi i porcelan, jer su u okolini Oparića pronašli plavu glinu. Dnevno se proizvodilo oko šest hiljada crepova i do dvadeset hiljada opeke.
-Sve je sad unakaženo i uništeno. Sve je pokradeno, od motora za presu do šrafova. Odneli su čak šest motora za pečenje cigle. Opština i komunalno nisu smeli to da dozvole. Više bi se isplatilo da su zaposlili jednog čuvara nego što su pustili da se ciglana pokrade – kaže Simić i dodaje.
-Kad sam video da su vrata moje nekadašnje kancelarije razbijena i da iz puca pogled na potok, hteo sam da padnem u nesvest – priča Pera koji je penziju dočekao u ciglani.
Napuštena i srušena ciglana podseća na slike iz horor filmova. Sve je stalo. Stoje samo kosturi od mašina i kalupi gde se hladila cigla. Pera Simić nema više srca da poseti svoje nekadašnje radno mesto. Previše je loših sećanja. Presa mu je jednog dana otkinula šaku. Znao je taj, kad ujutru upali revolverku da je ne gasi dok izađe sedam hiljada crepova. Motori za pečenje gline su ovde zauvek ućutali.
EKIPA LEVAČKIH NOVINA