Milovan Spasić – lik i delo

Rođen je u Rekovcu (sedištu kneževine Levač 1817. godinе). Osnovnu školu je učio u svom rodnom mestu Rekovcu gimnaziju u Sremskim Karlovcima (Karlštatu) 1836-1839. godina i Požunu 1839-1840. godine, a studira u Haleu ,Jeni i Berlinu, gde je 1843. godine promovisan za doktora filozofije.

Picture3

1844. godine se vraća u Srbiju i na predlog ministarstva prosvete knez ga svojim ukazom 13 aprila iste godine prima na rad u ministarstvo i isto ministgarstvo mu stavlja u zadatak da mu biblioteku uredi, sa godišnjom apanažom od 300 talira.

Biblioteku je uredio i 21. februar 1845. godine podnosi izveštaj o biblioteci Visokoslavnom Popečiteljstvu prosveštenija prekorno izvestje Milovana Spasića o knjižnici visokoslavnog Popečiteljstva prosveštenija.

Kao što tedlo čovekovo ne može najedanput zasvagda svoje potrebe zadovoljitai i neprestano ranu i negovanje potrebuje da svoje sile i moć pita, krepi i razvija, tako um, koji čovek nad svim ostalim božjim stvorenjima uzvišava,neophodimo potrebuje potkrepljavanje i napajanje. Ovo poslednje tim nužnijim i važnijim postaje što se taelesna priroda čoveka pone za magnovenije ili kratko vreme nasititai i zadovoljitai može, a umna doveka nikako, i što je prvo svojstvo ostalim stvorenjima, a poslednje samo čoveku. Najveća pak važnost umne i duševne rane u tome se sastoji što se ova za nikako na svedtu bogastvo kupiti ne može i što je u beskonačnost kraj svoj spustila.

Um je čovečski, boreći se sa velikim tegobama u pribavljanju duševne i umne rane tražio sebi neku pomoć i olakšenje, i iznašavši najpre znace /znake/, kojim će reči govora označiti, za ovim se iste i (x) /mesto pečaćenja/ shodno udesio staviti,nasposletku i veličanstveno pronađenje pečatnju/Štampanje/ tako je se zdravo pomogao i uspeo, da pomoću ovog otkrivenja, kod kuće sedeći, najudaljenije narode i njinu veštinu poznati i sebi je prisvojiti može, kao i to, plodove svog uma najdocnijim (najdocnijem) potomstvu ostavljati. Ovaj je korak Bogu podobnog stvorenja čovečanstvo na prvi uzvišeni stepen njegov podignulo, i samo ovom čovečanstvo za svoj visoki stepen današnjeg prosveštenja blagodariti ima.

Srećniji i na višem stepenu stojeći narodi počeli su još pre otkrivenja knjigopečatnje /štampe/ sve pametodosstojne stvari i umna dela ljudstva, pa ma se u čim bilo sastojala skupljati, kao svetinju hraniti; no ovo je vrlo ograničeno bilo i donde ostati moralo dok se hudožestvo pečatenje otkrilo i po svetu rasprostranilo nije. Ali za ovim sobranje umni i pametnodostojni dela sasvim drugi vid uzme, i danas je do tog stepena došlo da svi narodi i države, a i jedinstveni gradovi i ljudi izneđu sebe, sarevnuju koji će veću zbirku umni dela i veštine čovečanstva imati.

Da, i sam večni život naroda, tj. istorija, na ovim najpostojanije i najtvrđe osnovopolaženje svoje prosvete i suštenstva nalazi.

Ovo je otuda postalo što su narodi i države uvideli da se da se samo ovim putem umna i prepolezna dela svi(h) i najmoćniji(h) ljudi prisvojiti mogu, sredstvom koji(h) da svoj um krepe, podranjavaju i usavršenstvuju. U smotrenju pak istorije dobiva se što se samo oni narodi i države prosveštenim nazvati mogu koje mudrost i veštinu svi (h) narodda i jednostavni(h) ljudi uživati, od nje se polozovati i kao svaku svetinju čuvati znadu.

Ovo imajući u vidu i naše je otačenstvoljubivo praviteljstvo na podizanje knjižnice tim više žertve prinositi počelo što je uvidelo da se ni najumniji ljudi, sredstva knjiga lišeni, u nikakvoj struki nauke usavršenstvovati ne mogu i što je ovo i podobno zavedenije najsodniji put seme prosveštenja po narodu sejati, duh književnosti probuditi i istoričersku važnost pridobiti.

Po ovoj velikoj potrebi i neophodnosti i u našem je otačenstvu još pre nekoliko godina, koje požertvovanjem praviteljstva, koje pak bogatim prilozima jedinstveni(h) ljubitelja narodnog prosveštenja, neocjenimo zavedenije «Knjižnice» početo u Popečiteljsstvu prosveštanija, kao prvoj klici i luči narodne prosvete, osnovano. No šta je bilo sa ovim prepolaznim zavedenijem i kako je uspelo! Činovnicima, kojim je dužnost spadala da se o dobrom poretku i uspehu svog zavdenija staraju, nisu marili što su se knjige kao neki begluk raznosile i što će im izobraženiji ljudi u smotrenju neporetka i malouvažavanja ovog prepolaznog zavedenija diviti i čuditi, nego su po svojoj volji, kako je koji stigao i hteo, raznositi i svojim prijateljima i poznatima na reverse ili bez ovi(h) izdavati, pa ne odgovarajući za knjižnicu nisu iste reverse
čuvali , nego sve pogubili i satirali.

Ovaj čovečnosti i prosveštenju sasvim protivan postupak sa opštim blagim svedoči i samo stanje same knjižnice, budući da ni ona zavešteniji i iz više časti sastojeći se dela cela nisu. Što je pak razneto i propalo ,onda bi se samo savršeno uveriti se mogli kad bi ikakvog kataloga od budi kojim načinom pribavljeni knjiga imali, jer sam od više pošteni ljudi i ljubitelja narodnog prosveštenja slušali da su mloge knjige u reči stojećoj knjižnici poklonili,od koji se danas malo koja u istoj nalazi.

Dalje svedoči i to što se kod mlogi činovnika knjige iz Popečiteljstva, bez da igdi ikakva reversa ima nalaze koje, ako čovečnosti ne budu pritajaživali, da i sami i svojevoljno knjižnici povrate, propassti moraju.

Ovakvi neoporedak, kad sam srećan bio učesnikom zvanične dužnosti visokoslavnog Popečitedljstva prosveštnija biti, videći nađem se pobuđenim istu knjižnicu po mogućstvu mom u poredak dovesti. No osim drugi nezgoda,kao: da nigde nikakog kataloga nema, da su svi jezika knjige izmešani,časti rastavljene itad., najveće mi je prepone to činilo što su sve knjige koje knjižnici prinadleže pri ruci nisam imao, a neke (vsuje trud moj) i danas nemam, niti upravo znam koje su.

Pri ovkvim preponama naravna je stvar da istu knjižnicu u poželajimi poredak dovesssti nisam mogao, no koliko sam god u stanju bio učiniti, učinio sam, o čemu se usuđujem visokoslavnom Popečiteljstvu prosveštenija ovo prepokorno izvestenije podneti; Označenje

I dela koliko ima:
1. Srpskih……………………………. ………………………… 202
2.Ruski i drugi slavijanski ……………………………. 238
3.Nemaki………………………………………………………………638
4. Rimski i Engleski…………………………………………..342
svega, dakle ima dela……………………………………..1421

Primječanija.

1. Između svi dela ima neki koja nisu cela(koje se iz katalaoga lako doznati može) i koja bi nužno bilo popuniti,jer inače skoro ništa u knjižnici ne znače. Naprotaiv ovoga ima od neki više egzenplara koje bi knjižnici Liceuma datitrbalo. Novine (koje nisu zapisane) i neka nevezana dela da se ne raspu i tako propadnu,trfeba dat vezati.

2. Knjige za koje se zna ( a i one za koje se nezna, ako se kakva otkrije) da su na upotrebnije nekim licima date, nužno je,ako numere na sebi nemaju, a u katalogu su zapisane ,da se numeruju, kad se povrate; ako pak u katalog uvedena nisu, onda da se kao ostale u poredak dovedu.

II Način po kojem je pri naređivanju knjižnice postupano
1.Knjige su podeljene na tri glavna jezika: slavenski, nemački i rimski sa grčkim i ostalim jezicima, i po tome u tri ponaosobna kataloga uvedene.
2. Da bi se lakše izmešane knjige i časti iznašao i sastavio, svakog je dela naslov ,kao : kog je spisatelja, pod kakvim oglavlenijem , koliko je časti, koje je izdanije,gdi je i kad pečateno, na četvrtini tabaka napisan.
3. Knjige su po prezimenima spisaatelja u katalog po az, buki uvedene i označene; pod kavim je oglašenijem izašlo, koliko i koji čassti dela ima, gde su i kad su pečatena i pod kojom numerom stoje.
4. Numera je napisana na cenjdulji ,koja se iz dela tako pomolila da se numera videti može; no ako se isto delo iz više častai sastoji, onda nema na svakoj časti cedulja, nego se iznutra s numerom, kao prva čast,snabdevene.

III Napomene o postupanju s knjižnicom
Da se nebi i od sad kao dosad sa ovim neocenenim i opštepoleznim zavedenijem postupalo, opšte blago propadalo,i tako o neuvažavanju ovog blagodarnog zavedenija, sledovateljno prosveštenja,tako protaivno i celi neshodno mjenija rasprostiralo, a naprotiv, da bi ovako prepolazno zavedenje, koje će za naše premlado otačenstvo bezsumnje od onako prevelike polaze biti kao što bi Aleksandriska biblioteka za ceo svet bila da je nisu nečovečni varvari spalili,napredovati moglo nužno je i prenužno da se:

1. Dok se osobiti lokal za knjižnicu ne opredeli, ista u ormanima pod zatvorom držati;
2. O umnoženju i dobrom poretku tim više postara što je ista knjižnica ujedno i srpskodržavna, kako su ove knjige od ljubitelja narodnog prosveštenja srpskodržavnoj knjižnici darovane, istoj prisajužene
3.Jednom od činovnika istog Popečiteljstva vovjeriti koji da s njom u svakom smotreniju rukuje, za iskazani poredak stara i pood odgovorom za isti stoji; i tako
4. Da se vojeverenom činovniku hraniteljna sredstva dadu i nastavlenije bar privremeno, osobito u smotrenju uživanja knjižnice, propiše; inače je celj ovog prepoleznog zavedenija, zaobiđena i zabadava će Praviteljstvo na njega trošiti.
Uz izveštaj o stanju biblioteke i postavljenih pravila za istu ,uz izveštaj pridodaje:

PRIMJEČANIJE U SMOTRENjU MUZEUMA
Da važnost Muzeuma ne opisujemo opštepoznata i da ne uzmemo što srećni narodi i države milione na sabiranje hudožestvene i istoričeske drevnosti troše i što se ne samo otačenstvene nego i svi ostali naroda drevnosti sa velikim žrtvama skupljaju i kao svaku svetinju čuvaju; no da pogledamo jeli vreme da se i kod nas na sabiranje, bar otačenstvene vrednosti, veće vnimanije obrati.

Drevnosti i znaci nekadašnje srpske veličine, valasti i slave, pod drugim vladanijem nečovečni varvara, jesu od časti sasvim propale,od časti po svim državama i narodima raznete,a od časti u svom otačenstvu u potaji i neznanstvu zadržale i sačuvale. Što se prve i druge drevnosti tiče, nije umesno ovde spominjati, no tim više najučtivije usuđujem se o drevnostima koja su se u našem otačenstvu sačuvala spomenutgi što sam video da se visokoslavno Popečiteljstvo prosveštenija otečeski stara i takovu koliko je god više moguće skupiti, i tko, kao najdragoceniju svetinju i živa istoričarska dokazateljstva o biću i slavi naroda srpskog od propasti sačuvati.

U našem otačenstvu drevnosti, osobito stari novci tako često nalaze da skoro svaka znatnija kuća ponešto pritjažava, ili, ako ništa više, a onao domaćin na kesi vezan stari novaci ima. Za ove drevnosti slaba je koji do našeg vremena pitao i tražio ih, no sad se mlogi, koje spekulanti, koje pak drugi ljubeitelji i uvažataelji drevnosti nalaze koji neprestano iste i sa velikim troškom skupljaju.

Iz ovog se lako predvideti može da na istim drevnostima tako dugo izobilovati nećemo,nego će se prekupiti, u tuđe zemlje izneti i tako se mi nji naveka lišiti.
Ovo besumnje i bivše Popečiteljstvo prosveštanija s neke strane uvidela, zbog čega je počela bila na Muzeum srpski drevnosti zbirati, no ne hraneći ih kao što bi svaku opštepoleznu i upravo svetu stvar naroda hraniti nadležalo, propasti su morale bez da se i znati može koliko je i šta je bilo.

Visokoslavno Popečiteljstvo u sljedstvu velikouvaženog raspisa svog pod 10 maj 1844 god. PNo 688 dobilo je prilično količenstvo stari novaca i druge drevnosti za Muzeum srpski i neprestano se i najrevnosnije staara ovo neocjenimo za istoriju prevažno zavedenije po mogućstvu ssvom umnožiti, a za koje će delo i najpozniji potomak s najvećim oduševlenijem ovim slavnim svojim precima, koji su tako znamenito zavedenje osnovali, podigli i umnožili, blagodaran biti. No da bi se ovo prevažno i za nas neocjenimo zavedenije, koliko je moguće bolje uspeeti moglo, najučtivije usuđujem se primetgi da je neophodno nužno da se;

1.U osobitom ormaru pod tvrdim zatvorom hrane i čuvaju;
2. U katalog sa tvrdim koricama vezan zapisuju i numeruju;
3.Protokol osobitao načiniti,u koji da se i najmanji novačić i druga drevnost zavede i pod numeru stavi; i tako
4.Da se za svaki i najmanji poklon Muzeumu učinjen ne samo kao dosad balagodarnoost i blagoslovenije posredstvom novina priloženiku izjavi, nego i to doda;pod kojom numerom isti poklon u protokol Muzeuma srpskog uveden.
Ovo najviše iz tgog pobuždenja spomenuti usuđujem se što bi se veća garancija publikumu o čuvanju iste drevnosti dala, budući da je povderenje u ovom smotrenju kod publikuma bivšim Popečiteljstvom, osobito Muzeuma hraniteljem ,tako potvrđujemo da sam ods mlogi i otmeni činovnika slušao da bi i oni neke znatne drevnosti Muzeumu srpskom vrlo rado poklonili kad se ne bi bojali da će kao bivše propasti.
Uostalom tvrdo sam uveren da visokoslavno Popečiteljstvo prosveštenija ova neocnima i opštepolazna zavedenija , u mnogo boljem i opširnijem vidu u svakom smotrenju ima nego što sam ja ovdi ukratko najučtivije spomenuti slobodu uzeo; no ipak srcu odoleti nisam mogao da priložim ovom bar u nekoliko reči o ovim opštepolaznim zavedanijima ne učiniti. Jesam i svagda stojim

U Beogradu Visokoslavnog Popečiteljstva
21.februara prosveštenija prepokorni
845 Milovan Spasić
dužnosti stolnačel. ispol
Popeč,otpravljajući

Beleška popečiteljsstva Primljeno 27 og februara 845 PNo200

Po prijemu proširenog izvdeštaja o Biblioteci u Ministarstvo nije ništa učinilo po ovom predlogu, pa ga odmah sutradan 22. februara ukazom postavljaju za direktora odnosno nadzornika osnovnih škola Zapadnog školskog okruga, otkad počinje njegov dugogodišnji školski rad .

Ta nemoć države u obnavljanju, ne sprečava mladog i abicioznog Spasić Milovana, koji dosledan svojim načelima upornim radom i vatrenom željom aktivno učesstvuje u obnavljanju državnosti Srbije, smatrajući svetom dužnošću da se Srbija osposobi i povrati vodeću ulogu u kulturnom ,ekonomskom i privrednom smislu koju je imala Nemanjićka Srbija. Nastavlja službeni rad u bibliopteci.

Postaje članom Odbora prosveštenija i smatra se jednim od najagilnijih članova, preteče Glavnog prosvetnog savetaa u istom se nalazi od 1845- 1847. godine. Pored ostalih dužnosti u nadležnosti ovog Odbora je spadala i izrada školskih udžbenika, do kojih je se dolazilo teško jer ih na tržištu kneževine nije bilo prvenstveno zbog nedostatka potrebne literature za izradu istih.

Biblioteka Ministarstva , zbog svog sadržaja literature koja nije bila adekvatana naraslim potrebama je nedovoljna kao pomoćno sredstvoza izradu udžbenika pa Milovan Spasić 14.novembra 1845 godine podnosi Odboru predlog kakva bi Ministarstvu biblioteka bila potrebna. Polazeći od toka da se prosvećeni narodi takmiče ko će veću i sadržajniju biblioteku imati i da najumniji ljudi nemogu ništa bez knjiga napisati, on ističe teškoće. Odbor, kad je o svim pitanjima rešavao na osnovu zdravog razuma i bez potrbnih knjiga iz kojih bi saznao kako su razna pitanja u svetu rešavana, pa je predložio da Odbor podnese Ministarstvu predstavku u kojoj će tražiti;

  1. da se nabave školske knjige onih država koje stoje na visokom stepenu prosvećenosti;

      2. da se za sad počnu nabavljaati bar knjige koje se tiču Slovena uopšte i Srba posebno, i

      3. da se donese naredba kako bi se knjige postojeće Binlioteke mogle bez štete koristiti.

Odbor je 12. aprila 1846. podneo Ministarstvu predlog u kome je naglasio « da se kod nas ne samo narodna čest i polza nalaže, nego već i krajnja nužda zahteva da se jedanput javna knjižnica podiogne,» jer se strani književnici u Srbiji ničemu tako ne čude kao nedostatku biblioteke, a Srbi su mogli da se ugledaju na Rumune ,čije je stanje slično srpskom, pa su u Bukureštu podigli javnu biblioteku koja im narodni ponos uzvišava». I najučeniji narodi zasnivaju svoj napredak na radovima predhodnika ,koji su im poznati iz knjiga, pa se kod nas utoliko pre ne može mi sliti na piosanje školskih knjiga bez jedsne dobre bibliotaeke, koja bi u prvo vreme bila smeštena u privatnoj zgradi. Ona bi bila javna «narodna knjižnica», koja bi morala biti to u pravom smislu reči, tj. imalča bi sve srpske knjige, sve knjige koje se tiču Srba i slovena uopšte, pa onda sve potrebne knjige za državna nadleštva, školske knjige za svaku struku i, uz to za Ministarstvo prosvete, i knjige o uređenju škola u najprosvećenijim državama. Da bi se izbegli preveliki troškovi za kupovinu novih knjiga ,Odbor je predložio da se za početak iz raznih nadleštva prikupi ona prilična količina knjiga koje većim delom nisu za kancalariske potrebe.a posle toga će biti povećana i privatnim poklonima ukioliko kod sveta zasluži povderenje i poštovanje, i ako njime buded rukovodilo naročito određeno lice, «knjigohranitaelj». Potrebne knjige za pisanje školskih udžbenika nisu skupe i mogle bi se nabaviti.

Ministarstvo je ovu predstavku sprovelo Sovjetu sa objašnjenjem da se» zasada knjige ne mogu na jednom mestu skupiti i knjižnica ustanoviti»,
Sovjet je sa knjaževim odobrenjem rešio 3. septembra 1848. godine da se predlog «o zavedenju jedne opšte i javneknjižnice
treba odložiti dok se naročito za nju zadanije ne bude izgradilo, što knjižnica nije takva stvar da se svaki čas pokretati može.
U» Novimama serpskim» 1851. izlazi članak «O potrebi jedne opšte knjižnice u Beogradu» traži se da se pored štamparije, škola, knjižara i Društva srpske slovdenosti mora što pre osnovati biblioteka, koja bi po osnivanju započela prikupljanje knjiga iz Ministarstava, a suvišak istih naslova od prikupljnih knjiga bi prodajom obezbedio sredstva za kupovinu drugih potrebnih knjiga i to bi bio osnov za povećanje fonda knjiga u knjižnici (pisac članka nepoznat ideje Milovana Spasića pa smaatramo da je to njegov članak).

Odlukom Ministarstva biblioteka u napred navedenom smislu sa postavnjenim naročitim rukovodiocem bibliotekarom se donosi tek 1853. godine kad ona počinje sa radom.
I pored tog što nije bio stručnjak za Bibliotekarstvo Milovan Spasić je svojom upornošću uz pomoć zdravog razuma utro put i postavio osnove za rad i život Biblioteke u Srbiji na taj način što je:
1. kao prvo službeno lice ,zaustavio njeno osipanje i propadanje i u nju konkretnim predlčozima uveo red;
2.predložio je da dobije karakter javne državne i opštenarodne biblioteke;
3.odredio da se za nju nabavljaju najpre sve srpske knjige, pa onda one što se tiču Srba i Slovena uopšte;
4. Predložio da se u nju sliju sve knjige iz ondašnjih nadledštava ;
5.predložio da se za njenog rukovodioca postavi naročiti činovnik ministarstva koji mće njom upravljati i za nju odgovarati;
6.tražio da se za rad biblioteke propišu posebna pravila kojima bi se obezbedilo sigurno rukovanje fondom ,njihovo numerisanje i inventarisanje i način izdavanja knjiga:
7.da se za isstu obezbede odgovarajuće prostorije i inventar za čuvanje knjiga kako bi se isted obezbedile od propadanja .
Član je Prosvetnotg saveta o 1847. do 1870. godine.
Jedan je od prvih osnivača čitalaštva beogradsakog, prve javne čitaonice u srbije osnovane 1845 godien u kojoj je on prvi knjižničar do 1847. goddine.

Aktivno kao redovan član učestvuje u radu Društva srpske slovenosti od 1845-1892 godine .
Drušvo srpske slovenosti se stapa sa Srpskom akademijom nauke koja ga je bira za počasnog člana
Za predsednika glanog školskog fonda je postavljen 1861 godine a 1862 za upravnika Uprave fondova
Za načelnika ekonomskog odelenja ministarstva finansija je postavljen 1864 godine.
Za sekretgara Ministarstva prosvete 1867. a za načelnika istog ministarstva 1868. godine
U srpskom učenom društvu je od 1864. godine

OSNIVANjE I RAD DRUŠTVA ZA POLjOPRIVREDU
Sa prelaskom od isključivo naturalne na intezivniju proizvodnju, sve se više uviđalo da napredak u oblasti poljoprivrede nije moguć bez stručnog obrazovanja i boljeg organizovanja ondašnjih malobrojnih stručljaka , uglavnom školovanih u inostaranstvu.
Tako, zahvaljujući upornim nastojanjima dr. Milovana Spasića oktobra 1868. godine osnovano je društvo za poljsku privredu, kojem je odobren rad januara 1869. godine u Topčideru a Dr Milovan Spasić biva izabran za predsednika Društva i na toj funkciji ostaje 13 godina do 1881. godine.
Koncipirao je i pripremio mnoge Zakonske propise ,ne samo u vezi školstva iMuzeuma već iz oblasti poljske privrede , šumarstva,trgovine ,naglašavajući pri tome poseban zanačaj očuvanja šuma i poljske privrede.
Njegov moto je bio: bez prosvete i privrede ne može ni jedna grana zemaljske uprave napredovati i narodno blagostanja dići.
Osnovao je list Težak čiji je urednik bio šest godina i do kraja bio u njemu saradnik.
Iako nije poljoprivredni stručnjak on je svojom promišljenošću davao predloge i sugestije o ,putevima i načinima pružanja pomoći zemljoradniku, kako ga pokrenuti i izvući iz zaostalog načina razmišljanja i pristupa poljoprivrednoj proizvodnji i šta treba uraditi na unapređenju poljoprivrede.
Najviše je napisao dela i članaka u vezi školstva i to:1. «Zemljopis celoga svveta» u izdanju Knjigopečatanji Knjaževstva srbskog» 1845 godine u Beogradu,strana 8 (sa spiskom prenumeranata)
2.»Zemljopis za predavanje u III razredu osnovnog učilišta Knjsaževstva srbskog, u izdanju Državne štamparije 1848 godine u Beogradu strana 4 (nepag) 27,19,3 X 11,7 sm.
3.» Razmišljanje o napretku u prosveti» u izdanju Knjigopečatnje Knjaževstva serpskog 1848 godine u Beogradu,streana 35+1; 8
4. «Etestveno zemljopisane za mladež» u izdanju Društva srbske Slovenosti u Beogradu 1850 godine a štampala Pismenima Knjigopečatenje,Knežedvina Serbija strana 2+36;12
5.»Nravstveni vospitatelj dece ,za roditelje i vospitatelje» u izdanju Knjigopečatnje Knjaževstva srbskog 1856 godine u Beogradu ,str. XII+140 +(40) ,16,7 X 10,6 sm.
( sa spiskom prnumeranata)
6.»Pedagoško metodičko nastavlenie» za učitelje osnovni škola, pregledala i odobrila školska komisija. Drugi put sa popraavkom pečatano, u izdanju Državne štamparije1859 godine u Beogradu 4(nepag)+76,19X12 sm.
7.»Statistički podaci školski zavedeni,objavljeno u glasniku Društva srbske Slovenosti» u svesci 9. 1857. godine ,na strani 162-188
8.»Pedagogično-medodično nastavlenie za učitelje osnovnih škola» u izdanju Državne štamparije 1855. godine u Beogradu, strana 80, l 2 Na 8-ni
9.»Zemljopois za III razred osnovne škole»,novo pripravljeno izdanje, Državna štamparija u Beogradu 1855. godine

Ostala dela i članci:
1.»Izvestije sa skupštine o knjižnici čitalaštva» objavljeno u listu «Novine čitalaštva Beogradskog» čislo 5. godina 1 izdate 31.1.1847 godine, strana 38-39
2.»Nešto o našoj crkvdi» objavljeno u listu «Težak» sveska 1, 1847. godine ,strna 140-153. U istom broju lista na strani 222 piše da je Milovan Spasić postao člana Društva Srpske Slovenosssti 10 februara 1845. godine
3»Odgovor na Književno» od jednog člana Čitalištva u listu «Novine čitalištva Beogradskog« broj 6, čislo 9, godina 1. 28.021847 godine, strana 70-72.

Priredio BORA JELIĆ

Share

Napišite komentar

seventeen + 14 =