Priviđenje u Velikoj Kruševici

Priviđenje u Velikoj Kruševici

Related Post

Hladna zimska noć navaljuje na prozor, a u sobi mog domaćina Petra Radenkovića „smederevac“ zagreva i telo i dušu. Petar me ponudi rakijom i reče: omaja-bg

Sad ću da ti ispričam nekoliko priča o tim stvarima što te interesuju. Oktobra 1967. u nedelju, spremao sam se da idem u lov. Moja majka poče da viče:

– Kakav lov, bolje da oberemo kukuruz, svi obraše samo naše ostade u polju!
Kud ću, šta ću, upregnem krave u kola, moja žena Rada potera ovce, povedosmo decu pa u polje. Ja poneh pušku, ako ugrabim malo vremena da odem u lov. Brasmo mi neko vreme kukuruz, kad naiđe neki naši Kruševičani, lovci, a sa njima neki iz Rekovca.

Kad prođoše, reče meni moja ćerka: – Idi ti, tata, u lov, a ja ću da berem za tebe.
Dohvatih pušku pa preko reke, pored vodenice, izađoh u jedan zadružni šljivarić, pa u strnjiku. Odnekud prhnuše jarebice, a iz šljivara puče puška. Udari me olovo u lice, jedna dramlija ulete mi kao ljuta osica u usta i zaglavi se između kutnjaka. Jedna me zaka či po uvu, jedna udari u šešir, a jedna u bluzu.

– Ko to puca, majku mu… – opsujem ja i bacim pušku. U tom do- trčaše dvojica iz Rekovca, poznaju me, i počeše da mole:

– Pero, nemoj, ko Boga te molimo, da pričaš nikome, ovo je Momirova puška, nije registrovana kod milicije, ima da nas pokažnjavaju debelo. Nego, idi odmah u ambulantu, mi ćemo sve troškove snositi. Šta ću, uzmem pušku pa odem kući da je ostavim i da uzmem knjižicu. Kad me vide majka krvavog, zakuka. Slagah je da sam se ubo na žicu, pa požurih u Rekovac. Tu me pregleda jedan doktor iz Ratkovića i odmah mi napisa uput za Kragujevac. Krenem da tražim prevoz, kad na kapiji sretoh sest- rića u kolima.

– Šta je, ujko? – upita me zabrinuto kad me vide u zavojima. Ja mu ispričah. Povezao me on do Ratkovića i ode desno, za Jagodinu, a mene ostavi da čekam autobus. Nakon jednog sata naiđe limuzina iz Kragujvca. Mimoiđe me pa sta- de. Neko povika:

– Šta radiš tu, Pero?

Pogledam ja – Tima iz Tečića, oficir. Ja mu ispričah, a on ok- rete kola i veli:

– Sedi!

Odveze me pravo u bolnicu. Dođe neki doktor, gleda mi u usta, čudi se kako zubi nisu povređeni. Izvadiše mi olovo, kao zrno bibera, dadoše neke injekcije i pustiše kući.

Dođem u selo, pa pošto vidim da se moji još nisu vratili iz njive, zavijem šal oko glave i krenem da im pomognem. Nisam im pričao da sam nastradao u lovu. Obrasmo kukuruz i u prvi mrak krenusmo kući. Mlađa ćerka sedi pozadi na kalkanu od kola, a starija vodi krave. Ovce idu za nama. Kad smo bili kod onog starog klena u Letinu, kaže mlađa ćerka:

– Tata, ide neki čovek za ov- cama. Nek ide, mislim ja, nema gde da prođe, obale su visoke, obrasle vrzinom. Ona opet reče:

– More, tata, eno ga ripi na vrzinu!

Okrenem se i vidim – ide neko gore obalom. Kako se pope, mis- lim se ja, a nešto mi tu sumnjivo. Već hvata mrak, ne mogu dobro da vidim ko je. Počnem polako da zaostajem, stanem kod Ljubine njive. Tu je nekad bila koliba, a sad u njivi stoje poredane ćumke od kukuruzovine.

Odjednom, onaj izbi preda me na tri metra. More, kakav čovek, to beše neka žena, baba, toliko ružna da sam se skamenio od straha.

Ništa ružnije u životu nisam video. Obrazi joj natečeni, obešeni, puni nekih krasta ili čireva, a nos dugačak, kriv, krastav. Iza nje na vetru leluja neki šal. Kad me ugleda, odjedared se okrete i poče da beži između onih ćumki. Tad videh da ono nije šal, nego kosa do dupeta, gusta kao runo. Poče ona da zamiče, a ja, ko da mi je svraka popila mozak, za njom. Levo-desno, umuva me ona među ćumke, a moja Rada viče s puta:

– Ajde, Pero, ostavi je. Pero, gde ćeš noćas! Okretoh se da čujem šta to žena viče, a one babe nestade. Stadoh zbunjen, a moja ćerka viknu:

– Eno je, tata, ode kod one os- koruše!

Ima tu na međi jedna oskoruša i samo videh kad baba nestade u mraku.

Kad smo stigli, iskoškamo krave, zatvorimo ovce i izbacimo kukuruz na tavan. Rada uze u jednu korpu nekoliko klipova i ode da baci svinjama. Pošto me je bolela rana, odoh da prilegnem i zaspah. Spavao sam celu noć.

Ujutro, taman se probudih, kad uđe Rada snuždena. Pitam šta je, a ona veli:

– Ćuti, bolje da ne znaš. Ona najbolja pastrma nam lipsala.
Skočih i pravo u obor. Kad tamo, preko praga leži najbolja svinja. Setih se ja da ona nije ugi- nula iz čista mira, već da je to zbog one babe sinoć. Još sam dobro i prošao, pomislim, bolje ona nego ja. I na tome se završi.

Sve pogađa

Pre toga, šezdeset druge, samo što dođoh iz planine, reče mi Rada da me tražio Ž.S. da odmah idem kod njega. Došao, veli, neki čovek odnekud, sve vidi i sve zna. Čim te pogleda, odmah ti sve pogađa, kao da živi sa tobom.

Začudim se ja i krenem da ga tražim. Onda je bilo takvo vreme, o tim stvarima nije smelo ni da se misli, a kamoli da se priča. Odem kod Ž.S. da vidim u čemu je stvar. Taj čovek je već bio kod njega i napričao mu svašta: te kako mu je otac radio na taj i taj svetac, pa ga uveče našli na njivi oduzetog, te kako će još jedna osoba u familiji da mu oćopavi, te kako mu neki pradeda zakopao negde u temelj dukate, i još koješta. Uplašio se Ž.S, te me tražio da idemo zajedno kod tog čoveka da mu kaže nešto pobliže. Verovatno su ga najviše interesovali dukati.

A taj je u međuvremenu išao po selu, svraćao kod ljudi, pričao jednom jedno, drugom drugo, ali sve tačno! Neki seljak mu, i ne videvši ga, psovao majku i nazivao ga lažovom i prevarantom. Tog dana srete ga vidovnjak na putu i reče mu pred svedocima:

– Ti mene nazivaš lažovom i prevarantom i psuješ mi majku, a ne znaš da je tvoja majka trebala toj i toj ženi da izvrši pobačaj, pa tom detencetu što se ipak rodilo vretenom izbila oko. Zato je i tvoja ćerka mutava, a unuk će ti se teško razboleti i neće preživeti.

To se sve obistinilo. Mnogo se ljudi sakupilo oko njega. Neki ga zvaše da ide kod njih na veče- ru i konak. On sve pozive odbi i reče:

– Ja ću večeras da spavam kod tog i tog čoveka. Eto ga, ide ovamo. Vi ga ne vidite, ali ja ga vidim. On ima velikih problema. Dete mu je paralizovano. I zaista, posle nekoliko minuta pojaviše se dva brata odozdo putem. On pokaza na jednog:

– Evo, kod ovog čoveka ću da konačim.

Tek uveče ja i Ž.S. saznadosmo kod koga je on, te odosmo tamo. Vidovnjak je već bio legao da spava. Mi sedosmo u kuhinju. Domaćin poče da nam priča kako mu je ovaj sve pogodio. Tada Ž.S, koji je inače bio član komiteta i važna ličnost u selu, upita da li dotični ima neku legitimaciju. Nekako nagovorimo domaćina da pogleda u njegov sako. Videsmo da je taj iz Bosne, od Prijedora. Jedva nagovorismo domaćina da ga probudi.

Samo što uđe kod nas u sobu, vidovnjak stavi pred nas svoju legitimaciju i reče:

– Evo, vi ste malopre gledali moju legitimaciju, pa ako hoćete, uzmite podatke.

Mi od sramote u zemlju da propadnemo.

Uglavnom, sve nam je pogodio. Meni je rekao da imam beleg na desnoj nozi, da ću imati žensku decu, da su moji obećali neke darove crkvi a nisu dali pa moram ja, da žena nije mogla da mi zatrudni dok nismo otišli u manas- tir, i još mnogo stvari.

Ujutro je opet išao po selu i boravio kod nekih ljudi. U neki zeman reče:

– E, sad moram da idem dalje, evo ide iz Rekovca milicija da me privede. Tužio me tu jedan vaš – i reče ime tog čoveka.

Iz Kruševice otišao je u selo Bare. Ali, pošto je patrola išla za njim, on se spusti u Motrić. Tu ga na jednoj poljani presretne skriveni milicajac. Naredi mu da legne.

– Jesi li ti taj i taj?

– Jesam.

– E, kad sve vidiš i sve znaš, reci šta vidiš kod mene?

– Šta da ti kažem? Eto, ne maš palac na desnoj nozi. To si jednom repertirao pištolj, mislio si da je prazan, a on opalio i otkinuo ti palac. Kod kuće imaš bolesno žensko dete. Ne brini, ozdraviće. Kad to ču, milicajac mu reče:

– Beži, da te moje oči ne vide! Ja ću da zavaram ostale.

Sutradan beše subota. U Kruševici pošle žene nekom Savi na groblje. Kad one dođoše tamo, a na tom grobu leži čovek i spava. One se poplašiše, zakukaše, a ovaj se pridiže i reče:

– Ništa se vi ne plašite, ja sam!

Tu mu one dadoše nešto da pojede. On se zahvali i ode preko planine u manastir Raletinac. I od tada ništa više o njemu nismo čuli.

Eto, ima nas raznih – završi priču Petar Radenković.

PIŠE BOBAN LJUBAS / www.omaja.rs

Share

Napišite komentar

4 × two =