Ljudi koji su išli u osnovnu školu do šesdesetih godina dvadesetog veka, pa i malo kasnije, u udžbenicima za lektiru i čitankama mogli su da se sretnu sa pripovetkom „Sve, sve, ali zanat“.
U Kragujevcu je postojala škola koja je pripremala učenike za određene zanate, kvalifikovane majstore, sa nazivom „Škola učenika u privredi“. Uvođenjem „Usmerenog obrazovanja“, kada su u nastavu ubačeni neki predmeti da bi dobili opšte obrazovane učenike, manje se radilo na praktičnom delu u osposobljavanju mladih i zanatstvo je postepeno potisnuto u stranu. Jedan od razloga je i što su mnogi roditelji počeli da gledaju na zanate kao nešto ponižavajuće i nisu želeli da njihova deca pohađaju zanate. I privatne zanatlije, koje su poreznici pritiskali sa svih strana, više nisu primale na rad i obuku one koji su želeli da savladaju neki zanat i postepeno su zatvarali svoje zanatske radnje. Sve je to dovelo da u mnogim manjim sredinama, kao što je i Levač, zanatstvo gotovo izumre. U celom Levču danas nemamo nekoliko registrovane zanatske radnje. Ljudi su prinuđeni da zanatske poslove obavljaju sami, koliko to mogu, ili se snalaze na razne načine. Prinudno postaju mnogi majstori, koji nisu ni sanjalida to budu, usled čega je kvalitet usloga ispod svakog nivoa. Neretko će te sresti nekoga koji je do pre godinu dana bio najprostiji radnik u zidarstvu, gurajući kolica sa betonom, da se nudi da vam napravi kuću od temelja, ili završi neki posao oko fasade i slično.
Pored današnjeg sistema školstva, koje je daleko ispod onoga starog, poznatog i van granica naše zemlje, nevolja je što nema planskog školstva i reprodukuju se kadrovi koji će teško naći zapošljenje u svojoj struci. Ne zna se koliko čega privreda traži za narednih , bar pet godina, što kod mladih uliva potpunu nesigurnost. Nije tačno da mladi neće zanate. U današnjoj nezaposlenosti mladi mnogo i ne biraju poslove. Mnogi pronalaze sebe u nekim od zanata ali im treba pružiti priliku da se dobro obuče za te zanate i da imaju sigurno zaposlenje.
Iz razgovora sa mnogim koji su se bavili poslovima planiranja i radili na odgovornim mestima u privredi, koji poznaju dobro prilike u Levču, mogli smo zakključiti sledeće:
Levču nedostaju automehaničari, bravari, građevinski radnici, vodoinstalateri, alatničari, opančari i dr. Ako država daje novac za neka preduzeća koja krenu sa radom i nestanu, da ne govorimao na koji način i u čije ruke ode novac, bez kasnije kontrole, a i zavod za zapošljavanje da određenu sumu, zašto se sa mnogo manjim sredstvima ne pomogne razvoju zanata. Zar nije bolje , umesto što se da nekome sedamsto hiljada evra i on prestane sa radom ili radi to nasilno dok radnici sami ne daju otkaze jer visinom primanja ne mogu da pokriju troškove puta i osnovnih potreba u dolasku na posao, da se ta suma podeli na deset dobrih i proverenih zanatlija, koji će biti u obavezi da zaposle od 3 do 5 radnika. Sigurno da će, potrebom za korišćenjem ovakvih usluga porasti i potreba za prijemom novih lica. Sa jedne strane ste obezbedili sigurnost građanima da im stručljaci pružaju usluge po propisanim normama, a sa druge, što je sigurno još bitnije, oko stotinu mladih biće uključeno u ove poslove sa sigurnošću da ne strahuju od otpuštanja. Kako je Levač, usled geografskog položaja neka celina od dva dela, za približavanje usluga korisnicima moguće je da jedan servis, ako tako može da se nazove, bude u jednom a drugi u drugom delu.
U projekte zanatstva treba uključiti i ljude koji dolaze iz inostranstva a imaju novca, uz garanciju njihovog ulaganja, što bi kasnije postala svakidašnja praksa.
Ako u Rekovcu postoji škola koja školuje kadrove poljoprivredne i veterinarske struke, a mi smo stočarski kraj, zašto ne posticati svršene učenike, koji to žele, da se bave uzgojom stoke. U nižim delovima svinjogojstvo a u višim delovima, gde postoji više stotina hektara zaparloženog zemljišta, ovčarstvo. Sigurno da bi ovo podržale i odgovarajuće službe na nivou Republike jer je stočni fond dosta uništen. Vidimo da i Nemačka želi ulaganjaiz ove oblasti. To je, na neki način, preduslov i opravdanje postojanja škole ovoga smera u Rekovcu. Ako ih ne uključujemo u ono zašta su se osposobili čemu onda i školovanje.
Mora se više edukativno raditi po svim ovim pitanjima. Roditeljima koji su bili u starom sistemu i sadašnjim mladima treba jasno predočiti da je nestalo socijalno društvo, na neki način, uranilovka. Novi kapitalistički poredak u svetu, koji se reflektuje i kod nas, zajedno sa nastalom ekonomskom krizom, zahteva od svakog čoveka, posebno mladog i nezapošljenog, da prema svojim sklonostima i sposobnostima sam istražuje puteve gde će se najbolje dokazati u poslu a da je to sve u skladu i sa opštim ekonomskim potrebama. Znači, nikom nije sigurno koliko će uspeti u svojim nastojanjima pa mora uvek da bude spreman na razna iznenađenja koje donosi sutrašnji dan. Na njemu je da dobro proceni šta mu je činiti i gde će mu biti najsigurnije, za neko novo sutra. Čekanje na birou za zapošljavanje može biti trajno.
Ljudi su znali da kažu da je svaki dobar stručnjak majstor svog zanata. Zanatlija može biti čovek iz bilo koje delatnosti. Takođe, čovek koji želi da radi može uvek da nađe posao, ne uvek kako želi, ali ga ima svuda oko nas i treba to koristiti dok ne dođe za njega pravi. Možda se ovaj tekst može i završiti sa naslovom „Sve, sve, ali zanat“. Ako imate bilo koji zanat i ako to radite pošteno, neko će vas uvek pozvati jer je vaša usluga uvek potrebna, ali vi treba da opravdate to poverenje i za sutra. Samo tako biće posla i pravih zanata.