Životna ispovest Aleksandra Vlahovića

Moja prva učiteljica je bila moja majka * Od petog do osmog razreda sam svakog dana putovao u susedno selo* Bio sam đak-pešak * Najlepši deo srednjoškolskog perioda bile su ekskurzije * U vojsci sam bio bolničar* Moj odlazak iz zemlje se, opet, nije desio * Odavno smo na „ti“!

Moja prva sećanja iz detinjstva vezana su za dvorište osnovne škole u Županjevcu, selu u Gornjem Levču, 12 kilometara nadomak Rekovca, u srcu prave Šumadije.VIII08

Moja majka, Koviljka, bila je više od četrdeset godina učiteljica u tom mestu, a naš školski stan bio je pod istim krovom gde su bile i učionice. 

***

Nije bilo kompjutera, pa smo po čitav dan jurili neku zakrpljenu loptu i maštali da jednog dana postanemo pravi fudbaleri. Tu, u školskom dvorištu, koje je istovremeno bilo i porta seoske crkve, stekao sam svog i dan-danas najboljeg prijatelja i kuma Žomu. Sećam se kako smo nas dvojica sa nestrpljenjem čekali da učitelj Stanoje „pusti“ đake na čas fizičkog, ne bi li se i mi nekako ubacili i sa njima zaigrali.

***

Moja prva učiteljica je bila moja majka. Imala je stalnu potrebu da jasno pokaže da nemam nikakvu protekciju, te sam za sve i svačije nestašluke ja bio okrivljen i prilično puta, u učionici, pred svima, dobro prutom izudaran. Priznajem da baš i nisam bio neka mirna „cvećka“. Za sve što me je naučila, mojoj majci i učiteljici mogu da kažem samo jedno veliko HVALA. 

***

Od petog do osmog razreda sam svakog dana putovao u susedno selo Dragovo udaljeno nekih sedam km od mog mesta. Nije bilo autobuskog prevoza. Bio sam đak-pešak, zajedno sa svim drugim đacima iz Županjevca, susednog Nadrlja i Bogalinaca. Svakog dana 14 km, po zimi (čini mi se da su bile mnogo oštrije), ali i lepom prolećnom i jesenjem vremenu, neretko kačeći se na traktorske prikolice seljaka koji su odlazili u susedni Belušić na stočni pijac.

***

Naravno, često smo zloupotrebljavali to što pešačimo, pa smo i namerno kasnili na neki čas, a nastavnici su sažaljivo prihvatali sva naša opravdanja. Bilo je dosta vinograda pokraj puta, trešanja, šljiva… Slika koju pamtim je kako se peške vraćam iz škole i kako stojim na brdu Perkovac iznad Dragova i gledam četiri kilometra daleku Belegu, ulaz u Županjevac. I razmišljam: „Kad ću već jednom da završim taj osmi razred…“. Danas bih se rado vratio u to doba.

***

Moji nastavnici u osnovnoj školi su bili potpuno posvećeni svom poslu. Svi do jednog su bili sjajni, ali moram posebno da pomenem pokojnog nastavnika Tomu i nastavnika Rašu. Nastavnik Toma, koga smo zvali Kapetan zato što je bio strog, ali i pravičan, zaslužan je što i dan-danas znam gotovo sva gramatička pravila koja mi je trajno usadio u glavu.

***

Nastavnik Raša je predavao matematiku i bio je ponosan što sam ja, njegov učenik, daleke 1978. učestvovao na republičkom takmičenju iz matematike u Nišu. Putovali smo zajedno njegovim „stojadinom“ i usput prolazili kroz sve moguće matematičke probleme i zadatke.

***

Onda dolazi srednja usmerena škola u Rekovcu. Prvo pravo zaljubljivanje u Mirjanu, kojoj sam, po ugledu na Prešerna i njegovu Juliju, napisao i posvetio sonetni venac. Bio je to priličan poduhvat pošto je imala dugačko ime i prezime, pa je još sve to u akrostihu trebalo složiti. Iako je pesnički bezvredan, žao mi je što to moje „delo“ nisam sačuvao.

***

Baš sada, 3. juna, proslavljamo 35 godina mature. Nažalost, sa nama neće biti naš razredni starešina Jezda, koga smo svi voleli i neizmerno poštovali. A nema ni profesora Žiće, Rodoljuba ni profesorke Milice, direktora Vitića … Škola i dalje postoji, zajedno sa internatom. Premda je pre desetak godina bilo nerazumnih pokušaja da se škola ugasi, njeno postojanje je odbranjeno. Drago mi je da sam, makar malo, doprineo tom srećnom ishodu. Najlepši deo srednjoškolskog perioda bile su ekskurzije, putovanja po našoj divnoj, velikoj i poštovanoj zemlji.

***

Godine 1982. upisujem Ekonomski fakultet u Beogradu. Zašto baš ekonomski, ne znam. Mogao sam da upišem i matematiku na PMF, i pravo, i istoriju… Sve su to bile oblasti koje su me zanimale, ali u šali objašnjenje nalazim u blizini fakulteta autobuskoj stanici. Da mi iz provincije, kojim slučajem, ne zalutamo u velikom gradu.

***

Nakon upisa odlazim u vojsku, prvo u Trebinje a posle tri meseca prekomanda u Tuzlu, aerodrom Dubrave. U vojsci sam bio bolničar, čak sam naučio da dajem i injekcije. Vojska mi je pomogla da „sazrim“ i dobro se pripremim za fakultet.

***

Od druge godine stanujem u studentskom domu Karaburma. Organizujemo razne zabave, brucošijade, ekonomijade… Na drugoj godini postajem predsednik omladine fakulteta. Preko studentske zadruge čistim izgrađene novobeogradske blokove, sviram sa svojom devojkom u KUD Polet. Sa Poletom putujemo na Sardiniju, letujemo na Hvaru.

***

Povremeno tezgarim sa raznim starogradskim orkestrima u beogradskim kafanama, jednom čak i u kafani u Surčinu. Tu u kafani, a i na fakultetu, upoznajem svog  sjajnog prijatelja, kasnije venčanog kuma, Gorana. Goran je bio odličan student i istovremeno jedan od najboljih tenora u Krsmancu. U Skadarliji je pevao sa Dukatima i trebalo je da bude pevač novoosnovane grupe Legende. Odlučio se za profesuru i nije pogrešio.

***

Sve u svemu, studentsko doba je bilo lepi period mog života. Zarada od sviranja, stipendije, rad preko studentske zadruge su činile da sve nekako bude bezbrižno, a u okruženju se, za to vreme, sve više i više zakuvavalo, najavljujući tragičan rasplet devedesetih. Nekako je to prolazilo pokraj mene, nesvesno, kao i mnogo štošta u godinama koje će doći.

***

Diplomirao sam 1987. godine  sa prosekom 9,77, kao jedan od najboljih studenata generacije. U avgustu, sa svega dvadeset četiri godine, ženim se  Dankom, svršenom studentkinjom matematike na PMF, svojom devojkom koju sam upoznao na radnoj akciji Bosanski Brod 1980. Ona je iz Sopota, ja iz Levča – odlučujemo da naš zajednički život započnemo u Mladenovcu. Zašto baš u Mladenovcu? Ne znam.

***

Još pre diplomskog ispita moj dobri profesor Lazar Pejić mi je ponudio da ostanem na fakultetu, u početku kao demonstrator dok se ne otvori mesto za asistenta na predmetu Ekonomske doktrine – Razvoj ekonomske misli. Prihvatam. Moja prva i jedina generacija studenata je bila u jesen 1987. godine. Uporedo upisujem poslediplomski kurs na matičnom fakultetu, sve ispite uspešno polažem, ali nikada nisam magistrirao, ni doktorirao.

***

Dobijam stipendiju Republičkog fonda za mlade talente, odluku potpisuje akademik Despić. Uporedo, konkurišem i dobijam jednogodišnji boravak na Univerzitetu u Milanu, Italija. Nisam otišao i nisam nastavio univerzitetsku karijeru.

***

Saznavši u oktobru te godine da ću postati otac menjam svoje planove. Moja supruga i ja smo živeli kao podstanari bez finansijske potpore naših  roditelja, te stoga odlazim kod profesora Pejića i otvoreno ga pitam: „Profesore, kada ja, kao asistent na fakultetu, mogu da očekujem da ću dobiti stan?“. Odgovor je bio iskren i razočaravajući.

***

Onda ga pitam da li može da mi preporuči neko drugo mesto gde mogu imati bolju materijalnu perspektivu. Tako sam se, sa preporukom profesora Lazara Pejića, obreo u Institutu za ekonomiku industrije, kasnije Ekonomskom institutu. Pokojni profesor Pejić mi je, ne samo time, možda i najviše pomogao u životu.

***

U Institutu počinjem da radim već u decembru 1987, a za to je najviše zaslužan moj pradeda po očevoj strani, koga uopšte nisam poznavao. Naime, na prvom razgovoru sa direktorom Instituta, dr Petrom Bjelicom, on me pita od kojih sam ja Vlahovića. Ja mu objasnim da smo mi poreklom iz Crne Gore, da su se moji doselili u Toplicu pre Prvog svetskog rata i da je moj pradeda poginuo u Topličkom ustanku. To je bilo bukvalno sve što sam znao o očevoj strani, pošto su se moji roditelji razveli kada sam imao pet godina. Na to mi on kaže: „Ti si odličan student, imaš dobre preporuke, a iz dobre si familije. Moj deda je poginuo sa tvojim pradedom u Topličkom ustanku. Primljen si!“. Pomislim: „Pradeda, hvala ti! 

***

Sticajem okolnosti, u Institut su stigla dva prva personalna računara, a ja sam, budući mlad, vrlo brzo savladao osnovne programe: Lotus 1, 2, 3, Word i slično. A onda napravim jednostavan program za finansijsko-tržišnu ocenu projekata i vreme za izradu projektovanih bilansa uspeha, stanja, cash flow-a, diskontovanih novčanih tokova… te tako –  mesec dana „pešačkog“ obračuna – skratim na svega jedno prepodne.

***

Starije kolege koje su imale svoje projekte – investicione studije, dolazile su kod mene za taj najvažniji deo projekta. Naravno da sam pojedinačno ugovarao naknadu i već posle šest meseci imao sam jednu od najvećih plata u Institutu. Tržišni princip.

***

Uskoro sam počeo da dobijam svoje poslove, napredujem u karijeri i već 1992. postajem direktor centra za konsalting. Moj kum Goran postaje direktor Centra za makroekonomsko istraživanje. On i ja – dve mlade nade Instituta.

***

U Institutu je radilo puno kvalitetnih ljudi. Pomenuću samo neke: Vlada Poznanić, Ceca Kisić, Goga Matković, dva Mirka (Todorović i Cvetković), Vera Leko, Danko Đunić, Nina Milenković… Svi oni su napravili sjajne karijere u Institutu i izvan njega. To je bio istinski think thank Srbije, koji je 1992. godine napravio zajedničko ulaganje sa Deloitte Touche and Thomatsu. Prirodno, mnogi od nas karijeru nastavljaju u Deloitte-u, a ja 1997. postajem direktor FAS-a – Financial Advisory Servicies. Potom, i partner u Deloitte Centralna Evropa, direktor za Srbiju, Crnu Goru i Republiku Srpsku, kao i glavni partner za procene vrednosti u Južnoj zoni… pored naših zemalja bivše Juge, tu su i Bugarska i Rumunija.

***

Sećam se da mi je 1997. moj tadašnji direktor Robert Wood rekao da – da bih postao partner – moram da znam: da uradim posao, da organizujem tim, i da to što radimo znam da prodam (to do, to organize, to sell). Radio sam na bezbroj investicionih studija, projekata poslovno-finansijske konsolidacije, procena vrednosti u bivšoj Jugoslaviji, Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj.

***

Sve je to bilo skopčano sa stalnim putovanjima, u zemlji i inostranstvu, raportiranjem rezultata centrali u Pragu, partnerskim sastancima… Gotovo da nema većeg grada ili opštine u Srbiji u kojoj nisam imao makar jedno angažovanje.

***

NATO bombardovanje. Najveći deo kancelarije Deloitte-a, ljude, uspeli smo da smestimo u razne ispostave u Centralnoj Evropi. Imali smo veliko razumevanje naših partnera.

***

Peti oktobar! Neposredno pre toga, u septembru, moj šef Trevor Wallinger, glavni partner iz Praga, predlaže mi da godinu dana radim u našem ofisu u Londonu, a da se nakon toga preselim u Prag i, kao partner, vodim FAS u Češkoj i Slovačkoj. Stariji partneri računaju da ću jednog dana moći da vodim i ceo Deloitte u Centralnoj Evropi. Naravno, prihvatam, to je veliki pomak u mojoj karijeri.

***

Odlazim u London na par dana, polažem neke testove i polako se pripremam za preseljenje. Moj odlazak iz zemlje se, opet, nije desio. Ni slutio nisam da ću za mesec-dva zauvek otići iz Deloitte-a. Sedamnaest godina kasnije ovo smatram svojom najvećom pogrešnom odlukom.

***

Jednog poslepodneva, početkom decembra 2000, dobijem poziv od Biljane, sekretarice Zorana Đinđića. Gospodin Đinđić hoće da me upozna… Mislio sam da se neko zeza, ali nije bila šala. Bio sam iznenađen. Šta ću mu ja?

***

Istina, ja sam uvek bio na strani opozicije, devedesetih aktivni član SPO u Sopotu, gde sam sa svojim drugarima, kumom Krcom, Brankom, Mlađom, Zoranom, čika Rajom, Milinkom… obilazio kosmajska sela i ubeđivao ih da glasaju za opoziciju a ne za Miloševića. Bio sam na svim demonstracijama opozicije u Beogradu, uključujući i najveće 5. oktobra. Ali, politika za mene nikada nije bila zanimanje, već moja građanska dužnost i obaveza prema mojim sinovima, Milošu i Vojislavu, da kad me jednom pitaju… A gde si ti bio ćale dok su drugi demonstrirali? – imam šta da im kažem.

***

Elem, otišao sam na sastanak i posle toga promenio iz korena svoj i život svoje porodice. Svi su bili protiv mog ulaska u Vladu, čak i moj komšija, doktor u penziji, čika Mile, ali mene je Zoran Đinđić svojom neposrednošću, besprekornom inteligencijom, zaraznim optimizmom potpuno „kupio“. Ja sam razgovor počeo na „vi“, a on je prešao posle druge rečenice na „ti“. Na moje pitanje jesmo li mi na „vi“ ili na „ti“ on je odgovorio: – Odavno smo na „ti“!

***

Zoran je bio velika šansa Srbije. Ljudi nisu ni znali kakav kapacitet, sticajem srećnih okolnosti, imaju za predsednika Vlade. Njegova smirenost, sposobnost da razdvoji bitno od nebitnog, da organizuje i motiviše svoje neposredne saradnike; vizionar, intelektualac, superioran u razgovoru sa najvećim svetskim državnicima tog doba, a istovremeno neposredan, nasmejan, duhovit…

***

Nastojeći da, zajedno sa svima nama iz ekonomskog tima Vlade, nametne novu paradigmu Srbije, paradigmu moderne uspešne zemlje, svi zajedno smo zaboravili da je taj period bio samo svetli izuzetak u srpskoj istoriji. Ja nisam bio ni svestan koliko su jaki bili otpori reformama – lažnih patriota, samoproglašenih eksperata… Zoranova proročanska rečenica s početka 2003. da ako Srbija sada stane, trebaće joj najmanje 10 godina da ponovo pokrene točak reformi nažalost se obistinila.

***

Danas, taj period u Vladi pamtim kao vreme neverovatnog entuzijazma, period kada je, samo tada i nikad više, više mladih dolazilo u Srbiju nego što je iz nje odlazilo, period ogromnog optimizma.

***

Kada je Zoran ubijen, sutradan sam tražio od Zorana Živkovića pristupnicu za Demokratsku stranku, i dalje bez želje da politika bude moje zanimanje. Osećao sam to kao dug prema premijeru Đinđiću i njegovoj stranci. Ali, ubrzo će se ispostaviti da to, nažalost, više nije bila ista stranka. Da li je ta odluka, kao i ona 2000. bila pametna? Verovatno nije. Međutim, poštujući vlastite principe sve moje važne odluke u prošlosti nisu bile zasnovane samo na raciju, već i na emocijama. I zbog svega toga se ne kajem.     

Piše: Rade Radovanović/www.danas.rs

O sagovorniku 

Aleksandar Vlahović je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu . Karijeru je počeo kao konsultant u Ekonomskom institutu, gde je 1992. postao direktor Centra za konsalting. U Deloitte & Touche je od 1996, a od 1999. postaje partner u DT Central Europe. Jula 2000. preuzima poziciju Office Managing partnera DT za zemlje bivše Jugoslavije, kao i Lead Valuation partner za balkanske zemlje. Od 2001. do marta 2004. bio je ministar za privredu i privatizaciju u vladi premijera dr Zorana Đinđića.

Za vreme njegovog mandata pripremljeno je i usvojeno više važnih reformskih zakona, od kojih je ključni bio Zakon o privatizaciji. Septembra 2004. osniva EKI Investment, investiciono konsultantsko preduzeće. Oktobra 2011. preuzima poziciju predsednika Ekonomskog instituta, a Decembra 2011.  izabran je za predsednika Saveza ekonomista Srbije.

Danas je član  Upravnog odbora Erste banke i  Nadzornog odbora Wiener Städtische osiguranje. Sa suprugom Dankom ima sinove Miloša i Vojislava. 

***

 

 

Share

Napišite komentar

18 − 11 =