Dok ispijam popodnevnu kafu, stiže mi poruka… Kako si draga, jesi li se raspakovala?
Osetih osmeh na licu, neku milinu, pomisao na sve lepe provedenene zajedničke trenutke.
Spojila nas je moja prva knjiga, a od tada prođe desetak godina. Levčanka je, ponosna na svoj kraj, kao i ostali meštani koje upoznah.
Sad, pri zadnjoj poseti Srbiji, videsmo se. Pozvala me je da provedemo dan u prirodi, u njenom lepom Levču, da posetimo manastire…
Čudan je to osećaj kada idem ka tom kraju… Nekako se radujem, kao da imam familiju, taj osećaj nije tek onako, i oni se meni obraduju.
Ovog puta pod koronom, stižemo u rekovačku crkvenu portu. Staza sa obe strane oivičena ružama, trava miriše na svež pokos. Sve je tako uredno. Oseća se miris upaljenih sveća, čuje se glas sveštenika, ljudi nose maske na licu, za tren se vratih u realnost. Neko me pozdravi tihim glasom. Uđoh zapalih sveće…
Predložila mi je da idemo u Manastirak, tu nadomak Rekovca. Dočekala nas je sestra Teodora. Polako je počela sa pričom o istoriji manastira. Dok je govorila, njen glas se mešao sa cvrkutom ptica. Upijala sam svaku informaciju, opijena čistim vazduhom, predivnim okruženjem. Kako dolikuje, popisno po čašu domaćeg soka, uz pratnju do izlaza rastasmo se od monahinje.
U međuvremenu stiže poziv, svratite na ručak u portu crkve. Malo se nećkamo, iako obe pomalo gladne. Ručak je uveliko započeo… bogata posna trpeza. Kolilo ukusa!!! Uživam u domaćoj hrani, ljubazni domaćini pitaju da li nešto treba? A onda na kraju, toliko ukusne pite… možda sam subjektivna, možda toliko volim slatkiše, možda bas tu pitu sa višnjama i jabukama… Ljubazna popadija, nudi još… Sedim sa tim divnim ljudima, zaboravili smo za tren na koronu, strah od nje, na sve probleme. Da, pozdravljam se sa njima kao da smo toliko bliski… ti divni ljudi.
Vozimo se polako kroz Levač, ćutimo obe… svaka sa svojim mislima. Bio je to jedan od lepših dana provedenih za ovo moje kratko boravljenje u Srbiji. Rećiću, do sledeće prilike Levču.
Piše NENA PROKIĆ
Kolke sisurine