Seoski doktor mora da ima dušu

Poslednja seoska ambulanta u Levču zatvorena je pre dve godine. U pretežno staračkim domaćinstvima, domaćini na selu ne zakazuju telefonom pregled, pa dr Anđelić mora do njih pešaka ili traktorom. U sezoni seče drva dešavaju se nezgode skoro svake godine, onda on mora da interveniše i po šumama i njivama. Dr Anđelić kaže da u svom rancu uvek ima makaze, gaze, ampule, ali i rezevrne čarape, jer je odlazak na teren nepredvidiv.

-Nakon svake intervencije posedim malo sa ljudima, popričamo, jer im to uliva poverenje. Nakon toliko godina rada, zbližio sam se sa njima, pa znam čak i istorije bolesti čitavih familija – veli dr Anđelić koji često na svom fejsbuk profilu kači fotografije sa terena, pa svoju originalnost prenosi i drugima kako bi upoznali zanimljive predele i stare kuće po planinskim selima levačkog kraja.

Kafa u cik zore i domaćinski doručak

Iako kući mnogo puta dođe premoren, jer radi duže nego što mu je smena od 12 sati, a uvek se odaziva pozivu i kada mu je slobodan dan, dr Anđelić skromno kaže da on nije heroj i da je srećan kada na licima ljudi vidi olakšanje i zahvalnost što je neko usred noći došao u njihov zaselak da bi im promenio kateter ili previo ranu. To mu iznova vraća elan za rad. Posle noćne intervencije, u cik zore popije kafu i doručkuje sa domaćinom.

„Doktore, nije mi žao da umrem…“

Sa uvođenjem vanrednog stanja u Rekovcu, Dom zdravlja radi mnogo više i odgovornost zaposlenih je veća, pa svi zaposlenih pokazuju visko nivo profesionalnosti.

-Pandemija je promenila živote i ljudima na selu. Kaže meni jedan čiča – „Doktore, nije mi žao da umrem već mi žao što ne mogu narod da počastim kako dolikuje“, najbolje opisuje situaciju – veli dr Anđelić.