Godine 1897. u Kalenić dolaze Petar Kočić, Jovan Nikolajević, Mitar Šešlija, koji su pre toga proterani iz sarajevske gimnazije zbog revcolucionarnih tendencija.
U monografiji sela Nadrlja, kada sam pisao o obrazovanju, jedan deo sam posvetio pismenim ljudima iz sela koji su živeli ili rođeni u devetnaestom veku. Mnogo toga, o čemu sam pisao, prvi put sam čuo od svog dede, koji je rođen 1888. godine a bio je pismen, iako nije bilo škole u selu već je, kao osmogodišnjak, išao 7 kilometara do škole u Županjevcu, po najlošijem vremenu, puteljcima koji su vodili dolinom reke. Od njega sam čuo mnogo podataka vezanih za istorijat sela, manastira Kalenića, Levča i šire. Ne samo pismeni, postojali su i nepismeni ljudi koji su voleli i umeli da verodostojno svojom pričom prenesu svojim potomcima mnoge događaje iz bliže i dalje istorije. I danas postoje zabeleške o pričanju nekih ljudi iz Nadrlja koji su prisustvovali mirenju kneza Miloša sa suprugom u Kaleniću. Mnogi kažu da su to podaci koji su detaljniji nego što smo mogli da pročitamo kod Milićevića.
Kada sam kao dete slušao dedine priče, možda još nedovoljnog poznavanja, nisam sve to mogao da razlučim. Kada sam pisao monografiju sela njegove priče su mi mnogo pomogle, ne samo kao događaji obuhvaćeni pričama, koje treba opisati, već kao podsetnik šta bi moglo da uđe u monografiju , što će biti interesantno ljudima sela i šire. Priče su mi poslužile kao neki povod, o čemu bi bilo dobro da se piše, a verodostojnost činjenica, čitajući knjige iz oblasti koju sam obrađivao, bila je moja briga.
Posle ovog mog uvodnog izlaganja, koje je u tesnoj vezi sa ovim što pišem, ukratko ću vam opisati boravak čuvenog pisca Petra Kočića u Kaleniću i selu Nadrlju. Siguran sam da će mnogi za ovo prvi put čuti i biti radoznali da nešto više saznaju.
Najpismeniji čovek, u vremenu koje povezujemo sa Petrom Kočićem, bio je Radič Milenković (1881-1907), praunuk Mićuna, ubice Turčina, koga smo opisali u istorijatu sela Nadrlja, sin Đurđa Milenkovića. Za njega se može reći da je bio dvostruko pismen, o čemu ćemo vas ukratko upoznati.
Godine 1897. u Kalenić dolaze Petar Kočić, Jovan Nikolajević, Mitar Šešlija, koji su pre toga proterani iz sarajevske gimnazije zbog revcolucionarnih tendencija. U Kalenić, iz Beograda, u vreme ferija, dolaze po nalogu beogradskog mitropolita Mihajla, kao đaci Prve Beogradske gimnazije. Petar Kočić je prethodne godine bio u Jošanici i nije mu se svidelo jer je celo leto morao da čuva manastirska goveda. Ovde je došao da bi se učio crkvenom pojenju i drugim crkvenim obredima. Smatrao je da mu je ovo mnogo lakše.
U vreme dolaska Petra Kočića u Kaleniću je boravio, kao manastirski đak, Radič Milenković iz Nadrlja. Kao dva najpismenija dečaka odlično su se slagali. Radič je učio Petra crkvenim obredima i pojenju a ovaj njemu proširivao znanje iz gimnazijskog programa. Kao najpismeniji bili su cenjeni od ostalih.
Kako su se tokom leta u Nadrlju održavale razne mobe Radič je dolazio sa Petrom i učestvovali su sa mladima u tim mobama. Petar je znao da kaže: „Ja sam došao iz Bosne i to iz sela koje nosi najgrublje ime – Zmijanje, koga sam mnogo voleo, a našao sam selo u Srbiji koje nosi najgrublje ime – Nadrlje, a i njega sam zavoleo. Sa Radičem sam mnogo dobro. Poštujem i Radoja Joksića, koji je znao da svakoga, pa i mene, nasamari. To mu dobro pristoji i nema ljutnje. Jednom rečju, sve ljude u Nadrlju sam zavoleo mnogo“.
Kada je Petar završio filozofske studije u Beču vratio se u Srbiju 1904. godine. Tada je Radič već postao jerođakon u Kaleniću, sa imenom Rafajlo. Kako je srpska vlada, iz patriotskih razloga, slala učitelje u Makedoniju, to se ova dva druga jave kao dobrovoljci. Petar je kao nastavnik radio u Gimnaziji u Skoplju a Rafajlo kao učitelj u jednom mestu kod Skoplja.
I Petar i Rafajlo doživeli su teške sudbine. Mnogi koji su proučavali Kočića znaju kako je završio, a mnogi iz sela Nadrlja znaju kako je završio Radič – Rafajlo. To će biti posebne priče.
PIŠE SLOBODAN SAVIĆ – DŽANE