U jugozapadnom delu današnjeg Levča, na istočnim padinama Gledićkih planina, leži selo Nadrlje. Jedno od najmlađih sela u Levču, u drugom doseljavanju, ali sa veoma bogatom istorijom. Naime, ovde su dolazile poznate istorijske ličnosti i odigravali se mnogi značajni istorijski događaji, malo poznati široj javnosti, koji su opisani u knjizi „Selo Nadrlje“.
Jedan od događaja, koji je opisao Dobrica Ćosić u romanu „Daleko je sunce“ odigrao se u Nadrlju. Razlog opisivanja ovog događaja je što je mesto dešavanja Dobrica Ćosić smestio u kuću četničkog komandanta Vasića, iz Gledića. Nema sumnje da on to nije znao, no u romanu su, iz bilo kog razloga, moguća i dozvoljena odstupanja. Za one koji su čitali „Daleko je sunce“ i one koji ništa nisu znali o ovom opisanom događaju, daćemo kratak opis.
Dana 17. januara 1943. godine dolazi vest u selo Nadrlje da je grupa partizana, jastrebačkog odreda, koja je brojala 30 – 40 ljudi, prešla Kaludru i Sibnicu i uputila se prema Bogalincu. Dana 18. januara smestili su se u Dobroselici, u naselju Osredak. Iste večeri, četnički komandant za Levač, Branislav Cvetković, koji je sa pratećom jedinicom bio stacioniran u selu Nadrlju, pođe sa jednom grupom u izvidnicu. Sa sobom je poveo nekoliko mobilisanih ljudi iz Nadrlja, dvojicu iz Oparića, dvojicu iz Rekovca i Dragova, pripadnika četničke organizacije i najbližeg saradnika Miletu, zvanog Đavo, iz Beograda. Zaposeli su položaj na mestu zvanom Jezero, u majdanu kamena, na krajnjem severu Nadrlja, prema Dobroselici i Dulenu. Komandant je smatrao da će partizani nastaviti put ka Bajčetini ili ka planini Tikvi i vratiti se ka Dubiču. Kako je bio dubok sneg i dosta hladno, Mile –Đavo, za koga se kasnije saznalo da je radio kao partizanski špijun, predloži da se povuku u selo, navodeći da su oni nesmetano danju došli do Dobroselice i nisu ludi po mrazu da se kreću, nego su još tamo ili prešli u selo Nadrlje. Povukavši se sa položaja svratili su u prvu kuću u selu Nadrlju, u neposrednoj blizini, kod Vojina Jovanovića, da se ogreju.
Posle kratkog vremena partizani su iz Dobroselice došli do tog mesta i videvši, po tragovima u snegu, da je tu bila već izvidnica, koja se vratila, krenu tragom kojim su se ovi vratili. Došli su do kuće Vojina, a vođa im je bio Borisav Nikolić, iz Dobroselice, koji nije znao da su kod Vojina četnici nego je, pošto nije bio u nekim dobrim odnosima sa Vojinom, namerno pošao kod njega kako bi ovaj bio vođa partizanima na daljem putu.
Kada su stigli do kuće stražari koji su obezbeđivali četničkog komandanta već su se povukli jer se nisu nadali da će neko doći noću, a i usled same hladnoće, tako da je grupa partizana lako opkolila kuću. Čovek koji je sedeo pored prozora primetio je da je neko sa puškom na kapiji i obavestio komandanta Cvetkovića. Ovaj odmah izda komandu: „Ka oružju!“ Čim su čuli ovo naređenje partizani opale puškom u prozor . Odmah je ranjen domaćin Vojin, koji je od tih posledica posle nekoliko minuta umro. Ugasila se lampa i nastala je gužva. Mile – Đavo se pravdao da ne može da puca jer mu se zaglavio metak u cevi puškomiraljeza. Vojinov sin Milan se pojavljuje na vratima sa rečima: „ Ko je to što noćas hoće da mi pobije decu i čeljad?“ Ubrzo zakuka, jer je bio ranjen. Videvši da su opkoljeni počeli su da se predaju.
Na saslušanju Komandant je rekao da je došao do vojina da sašije nešto. Na sebi nije imao nikakve oznake. Međutim, Mile – Đavo ispriča kako je na ovom terenu po zadatku partije i da je Brana komandant Ravnogorskog pokreta u levačkom Srezu. Pokazao je na ljude koji su četnici i one koji su nasilno mobilisani.
Sutradan, 19. januara, po podne, nedaleko od kuće Vojina, nađen je zatrpan u snegu četnički komandant, kapetan Brana Cevetković, iz Badnjevca, koji je na tom mestu streljan. Sahranjen je na groblju u Nadrlju 20. januara, bez počasne paljbe i drugih oficira.
Posle nekoliko dana ova četa partizana blokirana je u Stublu od strane četnika iz Poljne i Riljca. U borbama je prepolovljen broj. Po nekim podacima ubijeno je 17 od 36 partizana. Mile – Đavo je poginuo a zarobljene četnike su oslobodili.
PIŠE SLOBODAN SAVIĆ – DŽANE