Pre 17 godina snage OVK, albanske vojske i NATO-a napale su rejon karaule Košare na jugoslovensko-albanskoj granici. Napad je bio silovit, iznenadio je Vojsku Jugoslavije, OVK je zauzela karaulu. Vojska Jugoslavije imala je 108 poginulih među kojima je bio i Levčanin Goran Ostojić.
U ovom tekstu vam prenosimo intervju sa Jovankom Ostojić, Goranovom majkom, koja je svom sinu posvetila svoju poslednju napisanu knjigu.
Njen sin Goran Ostojić, načelnik štaba slavne 63. padobranske brigade iz Niša, poginuo je na granici s Albanijom 28. jula 1998. godine pokušavajući da spase drugove specijalce koji su upali u zasedu NATO vojnika. Pogodio ga je rafal, ali je samo jedan metak našao put do njegovog srca.
– Imao je pancir. Metak je našao jedno jedino mesto: kroz ruku i grudni koš. Presekao aortu kao nož. Njegov najbolji drug Gile radio je obdukciju. Rekao mi je: „Majko, ako vam je lakše da znate, nije se ni trenutak mučio, odmah je umro – seća se Jovanka, koja je uvek strepela da „Gogija ne uhvate živog i muče“.
Goran Ostojić posmrtno je unapređen u potpukovnika i odlikovan ordenom za hrabrost. Iza Gorana su ostali supruga Marina i sin Bogdan, koji žive u Nišu. U Jagodini i Rekovcu mnoge asocijacije i takmičenja nose ime Gorana Ostojića: osnovna škola, izviđački klub, ulica… Sestra od tetke Ljilja obožavala je svog najboljeg prijatelja – brata Gorana.
,,I bog se sagne da ubere cvet“, naslov je najnovije knjige levačke pesnikinje i učiteljice Jovanke Ostojić. Naslov romana, kako reče autorka, je metafora koju nije potrebno objašnjavati.
Jovanka je knjigu posvetila svome sinu Goranu Ostojiću koji je 28. jula 1998. godine izgubio život na Košarama, na braniku otadžbine, u ratu sa albanskim teroristima. Knjiga je antimilitaristička, za sve uzraste i svih žanrova. Sadrži dvestačetrdeset pesam i šezdeset strana proznog teksta. Autorka kaže da je ova knjiga njeno novo dete i da nije mogla ,,na miru“ da umre a da je ne napiše.
„Junačke planine, nebo grmi tvoje ime, Ostojiću Gorane“!
Čiju zakletvu je on ispunio?
-Lično svojoj otadžbini. On drukčije nije mogao. Kad sam pokušala malo da ga pripremim za boj koji očekuje… njegove reči pamtim i danas…“Izvini, majko, ali domovina zove! Onda revoltiran kaže:,,Koliko si petica dala generacijama na rodoljublje… moraš da prihvatiš ovo… jesi li svesna toga?“
Da li ste mogli da ga odvratite od puta koji je vodio u smrt?
-Ne, nije bilo načina. Kad bi ga sad, ponovo, pitali da pođe da brani otadžbinu, on bi to učinio. On bi, opet bi pošao u zov domovine i pod stegnje.
“Sine, večna tugo moja!“
-Sve sam kazala tim stihom. Bio je prelepa mladost, od rođenja, od malih nogu. Bio je anđeo! Mislim da nije zaslužio takav grub posao jer je imao anđeosku dušu.
“Dušu mi tvoja senka pohodi!“Kako živite svih ovih godina bez njega?
-Sve naokolo su same praznine. U stihovima kažem:,,Nema oca, nema brata, nema sina svog, svugde je prazno… nema ga na rođendanu, nema ga da pomogne, nema ga da savetuje.“
“Sine, vrline te hristoljubljive krase!“
-Takav je bio. Bog ga je stvarao po svom liku jer drukčije nije mogao. Gde god da sam bila, po svim gradovima u Srbiji, svugde su mi prilazili njegovi drugovi i istom rečenicom kazali:,,On nije mogao drukčije!“
Koji je to sindrom bujice Karađorđa?
-To je naša nesreća. To nam je sudbina, valjda. Da iza leđa sačekamo najbližeg.
Ko su bili kvazi Miloševići i Nikogovići?
-To su bujice prošloga (ovoga) veka.
Da li smo mogli da ispravimo te greške?
-Stihom sam to rekla:,,Kasno je kajati se, Karađorđa prozivati“! Goran je hteo srcem i dušom, kako mi je i kazao, mislio je da će da osveti Lazara, Miloša i sve vitezove.
Da li su izdajnici kažnjeni zbog smrti ,,srpskih Obilića“?
-Nisu, i to mi je žao! Na kraju knjige sam se upitala – hoću li dočekati to?!
Je li Vam to najbolije?
-Žao mi je što nisam dobila odgovor na moje ,,1000 zašto“.
Država se nije odužila na pravi način srpskih herojima?
-Evo, kad sam sad potražila od ministarstva pomoć da mi pomognu da izdam ovu poslednju knjigu, Šutanovac me je šutnuo. Lepo je kazao – Uz svo poštovanje dela i žrtve Vašeg sina, ne možemo Vam pomoći! Htela sam samo da ostane trag o njihovom rodoljubu i njihovoj žrtvi.
„Majka, a ne gospođa“
Kucala je neutešna Jovanka na mnoga vrata tražeći istinu o pogibiji svog sina. Njegovi drugovi svedoče da je stradao zbog nestručne komande. Upali su u sačekušu zato što je neprijatelj čuo komandu upućenu našim vojnicima preko uređaja veze. Jednog dana, kako kaže, primili su je generali, među kojima i Vladimir Lazarević.
– Strašno me zabolelo što mi se Lazarević obraćao sa gospođo. Rekla sam mu „ja sam ovde došla kao majka, a ne gospođa“.
Crtice iz biografije Gorana Ostojića
Goran Ostojić je bio oficir VJ i pripadnik 63. padobranske brigade poginuo tokom sukoba na Kosovu i Metohiji 1998.
Sa pet godine kreće u školu kada se sa roditeljima seli u Jagodinu. Tokom mladosti privlačili su ga hobiji poput radio amatera, aeromodelarstva, a sa 14 godina postao je najmlađi padobranac u Aero klubu „Naša krila“ i najmlađi jedriličar, a ubrzo i pilot motornih aviona.
Nakon završene gimnazije upisuje Vojnu akademiju i bira smer pešadija. Akademiju završava sa odličnim uspehom i dobija raspored u elitnoj 63. padobranskoj brigadi. Prolazi kroz sve oficirske dužnosti, od komandira voda i čete do načelnika operativne službe i načelnika štaba brigade. Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji učestvovao je u rizičnim operacijama poput evakuacije aerodroma Cerkalije, zatim u akcijama u Bihaću, Puli na Zemuniku kod Zadra a prvi padobranski skok u bosanskom ratu bio je tokom zauzimanja sela Jadar u istočnoj Bosni.
Poginuo je 28. jula 1998. godine kod Junika. Posthumno je unapređen u potpukovnika, a redovno unapređenje ga je čekalo na dan jedinice te godine. Iza sebe je ostavio suprugu Marinu i sina Bogdana.
Danas osnovna škola u Jagodini nosi njegovo ime.