Kako je selo Nadrlje načisto nadrljalo

Kad god se pomene Nadrlje, selo u rekovačkoj opštini, ljudi imaju običaj da kažu da je to selo u kome koze pasu pod ručnom. Nije ni čudo, jer je prosečna nadmorska visina 500 metara, mada ima i brda poput Ostrika, koje je na 708 metara nadmorske visine.
Milutin i Kosanda Pantić

Prizor kuća na tim brdima, do kojih se stiže bukvalno kroz šumu, pomalo deluje nestvarno. Zbog toga je ovo i veoma raštrkano selo, jer se prostire na 1.612 hektara, a mnoge kuće su od centra sela udaljene od tri do pet kilometara.

Vrcavi Nadrljac

– Baka starca na vašar terala, davala ga za tri struka luka, davala ga za tri tikve vina, sam’ da nije starac među njima. To je čula njena druga stara: Kučko stara, zar nisi kazala da si svoga starca prodavala? Dala bi’ ti tri bureta vina, i tri dana bi’ ti grebenala, samo nek’ je starac među nama – izrecitovao je Milan Pantić, vrcav na jeziku.

Do njih može da se dođe samo „ladom nivom“ ili traktorom, a čak ni mnogi džipovi ne mogu da savladaju strme šumske puteve. Posle prve kiše meštani mogu da se kreću samo pešice, a zimi su potpuno odsečeni od sveta i dvorište im je jedini izlazak. Nije ni čudo što su mnogi, naročito mlađi žitelji, otišli iz zavičaja u Kragujevac, Ameriku, Nemačku, Švajcarsku…

– Pamtim kada je selo imalo oko 180 kuća, a kad sam išao u školu, bilo je 68 đaka. Sad nas ima ukupno oko 140 stanovnika, mada jedva četrdesetak imaju manje od 60 godina. Kad smo bili mladi, ručno smo žnjeli i navršavali po 70 tona pšenice. Prvi sam kupio žetelicu u selu. Mada je ovo pretežno stočarski kraj. Imam tri krave i dvadesetak ovaca. Svakog dana idem u Čair, udaljen dva kilometra, da ih nahranim. Dok sam bio mlad stizao sam za 15 minuta, a sada mi treba sat i po – priča za „Vesti“ 75-godišnji Milutin Pantić.

Turci kumovali selu

U vreme Turaka Nadrlje se zvalo Zagorica, ali Turci, koji su u svim selima uzimali desetak, za ovo selo nisu ni znali dok im neki čiča nije rekao.

– Kad je neki Turčin koji se uputio u ovo selo video čobane sa puno ovaca, htede da uzme najbolje. Međutim, mladić čije je ovce hteo da uzme, a koji je uskoro trebalo da se oženi, izvadi sekirče i njime udari Turčina u plećku. On brzo uzjaha konja i ode u susedno Zloselicu. Ovo selo se tako zvalo, jer ga čine samo potoci, brda i jaruge, a ravnog nema ni za lek. Tamo su ga meštani dočekali i previli. Kada je subaša čuo šta se dogodilo njegovom vojniku, Zagoricu je prekrstio u Nadrlje, jer je selo nadrljalo, a Zloselicu u današnju Dobroselicu – ispričao je Milan Pantić jedno od predanja o ovom selu.

Crvi pod korovom

Milan i Ljiljana VasićOn se s tugom seća kako su svi muškarci iz sela išli u mobe i pomagali se međusobno. Čim bi svanulo, oni bi se okupili, popili po neku rakiju, pokosili hektar i po kome treba, a onda bi svako otišao svojim poslom. Zajedno su žnjeli, brali voće. A sada, kaže, ljudi ne mogu jedan drugog da gledaju od neke zavisti.

– Ma živimo k’o crvi pod korov. Kakav je život ovde samo naša duša zna – ubacuje se njegova supruga Kosanda.

Slavoljub Ognjanović ima 65 godina i njegova porodica je među najbrojnijima u selu, jer su njegovi sinovi Milan i Milovan ostali na imanju. Kaže da ne zna za bolji život, jer nigde drugde nije ni živeo.

– Ugroženi smo najviše zbog puta koji je vrlo loš, što se pokazalo i u poplavama. Mi smo jedino selo koje je sakupilo samodoprinos za put i to pre mnogo godina, a nikada ga nismo dobili. Lično sam u Fond za puteve odneo preko 2.000 ondašnjih nemačkih maraka, a puta nema ni dan-danas. To je najveći teror koji nam je učinjen. Zato sve dajemo u bescenje, a najskuplje plaćamo – ocenjuje Slavoljub.

Kada smo 70-godišnjeg Milana Vasića upitali da li je tačno da u Nadrlju koze pasu pod ručnom, on je rekao da to nije baš tako.

– Teško se živi zato što su gotovo sva domaćinstva staračka. Na prstima može da se izbroje ljudi koji imaju manje od 50 godina. I putevi su loši. Od moje kuće do centra sela ima tri kilometra. Čim padne kiša, nijednim kolima ne može da se izađe. Zimi ni traktor ne palim. Unapred se snabdemo za zimu – kaže za Milan koji živi sa suprugom Ljiljanom.

Milan Vasić ispričao je priču koju je njemu kazivao njegov otac Milisav, negdašnji četnički kurir. Na Krstovdan kapetan Dragiša Cvetković, četnički komandant četničke, sa nekolicinom saboraca ušao je u kuću Vojina Jovanovića da se malo ugreju.

– U istu kuću da bi ubili Vojina koji im se zamerio partizane je iz Dobroselice poveo Bora zvani Purijazamerio. Partizani, sa kojima je bio i Dobrica Ćosić, puškom su kroz prozor ubili domaćina i ranili njegovog sina Milana. Potom su uhvatili Cvetkovića i Živomira Višnjića iz Oparića. Cvetkovića su streljali na licu mesta, jer je Mile Đavo, partizanski špijun, rekao da je on četnički komandant. Živomir Višnjić je nekako uspeo da se odreši i pobegne. Ćosić je kasnije događaje iz Levča opisao u knjizi „Daleko je sunce“ i pogrešio ime ubijenog- kaže Milan i dodaje da se više ne poznaje ni gde je bio temelj kuće u kojoj se to dogodilo.

TEKST I FOTO: Z. GLIGORIJEVIĆ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *