Kako su učenici iz Tečića 1885. pisali ministru prosvete

Grupa učenika drugog, trećeg i četvrtog razreda škole u Tečiću uputila je dopis Ministru prosvete 23. februara 1885. godine, u kome su izneli stanje svoje škole:

„Mi učenici II, III i IV razreda osnovne tečićske škole usuđujemo se u pokornosti u sledećem gospodinu Ministružalbu podneti, i to: Za sve vreme našeg školovanja, a to od 1877. i 1878. god. mi se i danas nalazimo koji u IV. a neki u III i II. razredu. Mi nismo u stanju nikom u krivicu da prepišemo, ali ni na nas primiti ne možemo. Mi možemo reći samo to, da naši roditelji o nama i našem školovanju, nisu pre pa i danas ne vode računa.

Za naše roditelje je najveća dužnost bila ta, da nam svako jutro torbe napune hranom pa da nas u školu pa ma i bez potrebe, kao ono svinje pred svinjara upute.

Gospodin Ministre! Ovako je bilo pre pa i 13414040_10209708122805404_1505065635_nsada tako ide. Mi nismo u stanju bez potreba školskoj dužnosti da odgovorimo; a roditelji nam potrebe ne daju pod nagovorom da su lanjske godine blagajniku školskom Josi Ristiću za I razred 3. II 4. III 5 – a IV. 6 dinara na potrebe školske, to jest pisaći materijal i knjige davali.

Od ovoga smo nešto dobili, pa kako se škola u drugom polugođu zatvorila i mi kućama pušteni ostade sve pri blagajniku, te danas moramo po novo da tražimo od naših roditelja, koji nam gornji odgovor daju.

Pored ovoga imamo da kažemo: Da smo svu zimu gušeni dimom u školskoj sobi trovali smo se mutnom vodom, koju iz jednog plitkog izvora vadimo, koji pri zemlji leži te kad najmanje kiša udari ili se nekoliko kanti izvadi postaje mutna; pa i ovo nije sve. Iz ovog izvora dolaze neki obližnji komšiluk koji nas često napada, tuče i grebe otimajući nam iz ruku kutljaču, jer nemamo čabra i kanti do jedne za vodu pa i ona je polupana, no moramo na izvor ići.

Mi smo se obraćali gospodinu učitelju a on nam kaza, da će se žaliti odboru pa da odbor zabrani ovaj nered, no mi neznamo šta je dalje bilo; samo vidimo to, da nas napadaju neprestano, ruže svi učitelja a najviše Josa Ristić koji je naše roditelje kaznio i od njih novac uzeo a nami potrebe nije dao i školu nije popravijo.

On preti učitelju da ga istera, pa je doveo na Sv. Savu nekog Kostu iz Kavadara i Žiku Ognjanovića iz Tečića i još mnoge druge da učitelja tuku, no učitelj se zatvorio u sobu i nije nikako dolazio gde su oni sedeli; neće biti pravo, da tuđom krivicom mi kažnjeni budemo.

Prebili nam klupe i polupali prozore, peć izvalili pa nam još nisu opravili a to o Sv. Savi kad su neki kroz prozore napolje prolazili nuždu da svrše; u školi na nekoliko mesta prokišnjava i vlaži pa sad od teškog snegateško da nam neće na g lavu pasti, kao što je i pre bilo. Gospodin Ministre! Naši roditelji jedno što ne smedu a drugo što su ljudi prosti trpe ovo sve i neračunajući našu štetu i dangubu; a svi oni koji se udružili sa ovima i koji upravljaju sa školom nemaju dece u školi pa nemare; za to mi i nespremni i nedorasli obraćamo se ovom molbom gospodinu Ministru, da gospodin Ministar naredi da nam se sve doda i opravi što gore pobrojasmo, ali i nas od škole oslobode, da ne dangubimo, kada se za nas niko ne brine. 

U Rabenovcu 23. februara 1885. god.

Učenici IV razreda: Slavko Milutinović, Trivun Obradović, Mijuško Jovanović; učenici III razreda: Novica Đorđević, Vasilije Todosijević, Milutin Ognjanović, Atanasije J evtić, Stanko J anković, Branko Nikolić, Milan Pavlović, Mileta Marinković; učenici II razreda: Bogosav Nedeljković, Boško Milisavljević, Milun Jovanović, Dragomir Jocić, Vićentije Mladenović

PRIREDIO Aleksandar Ristić, arheolog

Share

Napišite komentar

fourteen − 13 =