Globalno otopljavanje donelo nam je globalno nevreme. Global(izolacija) gurnula je Levač u zapećak iz kojeg da nas retko ko u zemlji prepoznaje. Levač je maher u svim disciplinama sopstvene nesreće i zato smo protraćili godine. Svoju nesreću koristimo u potpuno pogrešne svrhe. Zašto? Zato što smo kao narod majstori da se obogatimo na nacionalnoj nesreći.
Sa nostalgijom se sećamo Fabrike Kablova, Branka Krsmanovića, Kupresa i Blagotina. To nam je usud, jer se sa nostalgijom sećamo svake prošlosti. Pamet se pomerila u stranu a mi idemo gde nam noge krenu. Politika života se svela na frazu „slep vodi sakatoga“. Čudi me kako ne možemo da se naučimo na tuđim greškama, ali čudnije je što se ne naučismo sa sopstvenim. Prošlost je naše inostranstvo.
Koliko je lepo biti Levčanin, isto je koliko i teško preživeti kao Levčanin. Brod bez kormilara hteo bi u pristanište. U Levču se beži u jednom smeru. Mudrost nam je potrebna, ali se mudrost u Levču kamenuje. Ne verujem da je narod u Levču ovakav Levač sanjao. Nekada se iz tog Levča nešto donosilo (znanje, pamet, kultura) a iz ovdašnjeg Levča se samo nešto iznosi.
U našem kraju vlada sveopšta otupelost usled besperspektivnosti. Levač je mesto čuda – u njemu je sve moguće. U Levču se najviše veruje u ono što je najveća laž. Sa Glaveje huji vetar i opominje: „Neka bude što biti ne može“.
Plašim se i strepim nad onim što dolazi. Neprijateljstvo i nenavidnost u Levču se graniči sa prokletstvom. U sukobu između oca i sina, brata i brata, dede i unuka, ne može biti pobednika, može biti samo poraženih. Levač je ovo proklestvo u bliskoj istoriji debelo platio, neophodno je pomirenje i jedinstvo oko strateških ciljeva.
Politikanstvo u Levču je zadojeno opijenošću sa svih strana. Samoproglašeni političari ne biraju se reči da svojim lepljivim jezikom palacaju po narodu nudeći koješta.
Političke stranke u Levču moraju biti takmaci i suparnici a nikako dušmani. Između dveju stranaka neophodno je rivalstvo poput onog između Partizana i Crvene Zvezde u fudbalu, bez obzira da li se navija za jedne ili druge. Za reprezentaciju Levča moraju igrati najbolji.
Izbori se bliže a narod se bombarduje farsama političara. Nije teško slagati narod i nije teško na lažima dobiti izbore, ali je teško posle toga pogledati u lice narodu koji je prevaren.
Levač dvadeset i kusur godina traži put između mudrosti i ludosti, između istine i laži, nade i ponora, dobra i zla, ljubavi i mržnje. Ostaje nepoznanica ko će povesti Levač tamo gde je on nekada bio i gde oduvek pripada.
Sa Gledićkih planina struže vetar: „Najviše rizikuje onaj koji neće da rizikuje“.