Majstori za svirku na tikvi

Muzička družina “Levač” iz Rekovca godinama za svoju dušu muzicira na posve neobičnim instrumentima. Atrakcija su gde god se pojave i uvek pobeđuju.

24-rekovac

Atrakcija su gde god se pojave, a na takmičenjima starih izvornih instrumenata obično pobeđuju. Obučeni u narodnu nošnju, duvaju i udaraju u tikve, natege i vrgove i to bez nota. Imaju vodeće i prateće trube, koje prave od krivih natega koji rastu u baštama, i kojima se obično toči rakija, i bubanj od tikve u obliku tarabuke preko koje je težinjavim koncem zategnuta jareća koža. Od natega su i udaraljke. Zovu se Lejkaška grupa “Levač”. Ovu veselu družinu muzičara čini osmorica zaljubljenika u etno-muziku iz Vukmanovca i Tečića kod Rekovca. Grupu su sedamdesetih godina prošlog veka osnovali pokojni Sibin Slavković iz Kaludre i Jordan Tomašević. Najstariji, 56 godina, je Predrag Blagojević Liker iz Tečića, a najmlađi, 23 godine, Stevan Vasić iz Vukmanovca.

– Svaki instrument daje poseban zvuk. Štimuje se “na rupe”, ali prirodno. Najvažnija je vodeća truba koju svi pratimo. Trube moraju da imaju dobar pisak od zove, koja mora dobro da sazri da bi imala poseban zvuk. Nekad promenim i dvadesetak piskova dok ne dobijem pravi zvuk – kaže Liker, koji svira bubanj, piše pesme koje pevaju, i pravi instrumente.

Zanat je, kaže, “ukrao” od pokojnog Sibina. Instrumenti ko je on napravi mogu da traju i po deset godina. Oni ne mogu da se štimuju poput klasičnih instrumenata, već se različiti zvuci dobijaju pomeranjem jezika.

– Ne može ni svaki ton da bude baš tačan, ali se to ne primećuje tokom sviranja. Pošto ne postoje note, sviramo po osećaju. Uglavnom narodna kola i poneku pesmu. Ja sviram osnovnu melodiju, a ostali me prate, odnosno basom i bubnjem daju ritam, “popunjavaju” melodiju. Da bismo uvežbali novu numeru treba nam oko sat vremena – kaže prva frula Stevan Vasić iz Vukmanovca.

Pridružio im se pre osam godina jer mu je muziciranje na tikvi bilo zanimljivo. U početku je imao tremu jer nije znao kako će publika da reaguje na njihovu muziku. S godinama je stekao samopouzdanje.

I ostali lejkaši sviraju iz zadovoljstva i želje da kulturnu tradiciju kraja pronose po Srbiji. Ali na svaku manifestaciju ili takmičenje idu o svom trošku. Zbog nedostatka para, neretko se dešava da mnoge svečanosti propuste. Zbog toga bi opština ili neki donator trebalo da sponzoriše njihove nastupe, samim tim, i da privuče mlađe Rekovčane da nastave njihovu tradiciju.

ČOBANSKI ZVUCI

SLIČNU melodiju su zvucima koje su proizvodili čobani koji su svirali u frule od vrbe dok su čuvali ovce. Zbog toga je teže svirati na ovim instrumentima, pa onaj ko nema sluha i osećaj da prati ritam, ne može ni da bude lejkaš.

BROJNE NAGRADE

NA takmičenju starih izvornih instrumenata u Kušićima kod Ivanjice lejkaši su osvojili prvo mesto, dobili su nagradu Saveza amatera Srbije, a od opštine zahvalnicu, jer su postali brend levačkog kraja.

– Zanimljivi smo gde god se pojavimo. Često nam ljudi traže da probaju da sviraju. Retko kome uspe da izmami neki ton – kaže Stevan i dodaje da su oni najstarija lejkaška grupa i da postoji samo još jedna u mestu Riljac.

Tekst i foto: Zorica Gligorijević – Novosti.rs

Share

Napišite komentar

four × one =