MASTIRINA – crkva koja se javlja u snu

Kada od nečega boluju, ljudi su spremni gotovo na sve, ako bi im to pomoglo čak i da legnu na tuđ grob. Jugoistočno od Blagotina, na Kamilskoj kosi, iznad Manastirskog potoka, u ataru sela Oparić kod Rekovca, na temeljima porušenog manastira iz 17. veka,   podignuta je crkva Mastirina.

Svoje svedoči i sudbinu o čudotvornom grobu kazuje Javorka Todorrović verujući da joj je ležanje na grobu, u maloj crkvi skrivenoj duboko u šumi, izlečilo.

-Išla sam sa svekrvom do ove crkve i dok nisam stigla tri puta sam se odmarala sedeći. Kad sam stigla, odmah sam upalila sveće, slušala molitvu i ležala na grobu. Kad je trebalo da krenem kući, meni nije trebala pomoć i sama se odšetala – priseća se Javorka.

Ko je prva osoba kojoj je na pamet palo da zbog bolova legne na jednu od grobnica, nije poznato.

-Moj otac je bio bolestan dva meseca. Nepokretan. Nije znao za sebe. To je bilo 1945. kada sam ja imao tek deset godina. Samo mi je rekao da ga hitno odvedem u Mastirinu. Zorom je odvežen volovskim kolima do crkvice. Na poslednjoj krivini do Mastirine, njemu se ukazala ženska osoba sva u crnom. On je nju zamolio da mu ispriča nešto više o manastiru, a ona mu je rekla da ima zakon u crkvi i da tamo traži spas. Kad sam oko ponoći došao kući, video sam oca kako šeta po dvorištu. Bio sam u šoku jer su ga jutro pre toga unosili na slamaricu – objašnjava Božidar Vučićević sudbinu svog oca.

Od tada do danas, ovde su spas svojih muka tražili i muškarci i žene iz svih krajeva Srbije. O onome zbog čega dođu slabo govore.

Deda Božidar kaže da je upamtio jednu mladu i neobičnu devojku.

-Ona je sve ikone u crkvici obišla i upalila nekoliko sveća. Ležala je na tri grobnice. Posle tog doba više nije dolazila, niti se javaljala – priča on u jednom dahu.

Na mestu današnje crkvice, bila je ruševina, a na vratima je bilo trnje. Jedan od najzaslužnijih ljudi za njenu obnovu je Dragić Vukićević koji je tri puta sanjao isti san da ide i obnovi crkvu. Dragić je sakupio pšenicu od meštana koju je prodao   i novac uložio za nabavku materijala za početak gradnje – rekao nam je Borivoje Milošević.

Obezbedivši potreban materijal za izgradnju Dragić je iznajmio majstore : Isidora J. Čardića, Milutina Nićiforevića i Dinu Brašića. Do 1930. jedan deo crkve je ozidan i izvedeno kube. Svake nedelje, Dragić je odlazio, kadio novoizgrađenu crku i palio sveće. Vitomir Vukićević, sin Dragićev, se teško razboleo , priča se, da su ga do crkve vodili, a po povratku   iz nje hodao je sam. Nakon što su nestali znaci slabosti Vitomir je nastavio sa zidanjem crkve.

Narod ovu crkvicu, po jednom zapisu, posećuje petkom i to posebno tražeći iscelenje od zubobolje i glavobolje. Sveta liturgija , služi se ovde 4 puta godišnje, na Veliki petak, Prvi dan Sv Trojice, Nedelju u oči Sv. Arhanđela Gavrila ( jer je tog dana osvećena ) i na Svetu Petku Trnovu, 8. avgusta.

Oko crkve zasađeno je 200 borića i izgrađena crkvena sala, sa kuhinjom. Svi radovi finasirani su iz dobrovoljnog priloga meštana Oparića i Male Kruševice sela u Opštini Varvarin, a ista je lokacijom tromeđa opština Rekovac i Trstenik.

Istražujući za knjigu o Svetoj Petki, pokojni Nikodije Spasić publicista, novinar i književnik objavljivao je da je devojka koja je posekla granu zapisa izgubila ruku. Isti izvor beleži da je radeći na krovu meštanin pao u ambis i da nije imao vidnih promena.

Jedna meštanka – studentkinja 1996. godine na dan Sv Trojice daruje ikonu Svete Nedelje u istoj crkvi i ispit koji je trebalo da polaže u četvrtak 6. juna polaže u nedelju, 9. juna.

U priprati crkve nalazi se grob monaha koji je tu živeo a u samoj crkvi dve grobnice, sa leve i desne strane. U blizini se nalaze ostaci izvora koji je presušio i još su uočljivi tragovi darivanja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *