Oaza mira usred Rekovca

Miroslav Andrejić iz Rekovca godinama uređuje i okućnicu, a pre tri godine je počeo je da uzgaja sitnu divljač koja je skoro nestala u prirodi.
Utočište divljih zečeva

Rad oslobađa od tri najveća zla – dosade, poroka i oskudice. Kad je čovek dokon, odmah ima porok i oskudicu. Takav čovek ne vredi. Ovo je jedna od životnih deviza Miroslava Andrejića iz Rekovca. Njegov životni moto jeste da je čoveku najpotrebniji mir, a srž čovekovog života je dobra volja koja mu omogućava da bira šta želi. Zbog toga je on godinama sređivao prostor pored svoje porodične kuće da bi za sebe, svoje najbliže i prijatelje sagradio oazu mira. Zbog toga i nije želeo da je komercijalizuje jer ovde je sve na dobrovoljnoj bazi.

Psi goniči

Miroslavljev Centar za odgoj i obuku pasa goniča posećuju uglavnom lovci jer pas ne može da nauči da markira ukoliko nema kontakt sa divljači. Neki ostave pse, hranu i novac, a drugi dođu na dan-dva da se odmore u Oazi mira. Pošto pas ne može da nauči da markira za dan, onda dolaze više puta.

– Kako to kod nas Srba obično biva, dvorište sam počeo da uređujem kada je preminuo moj otac Dragutin, čija me je poštarska torba othranila i omogućila mi školovanje. Kad sam video kako majka Dušanka stavlja pruće umesto popadalih taraba, počeo sam da zagrađujem dvorište, a potom i da ga sređujem po svom ukusu. Ko god je najmanje 15 godina proveo u porodici sa roditeljima, a pogotovu u siromaštvu, ne može da zaboravi rodni kraj – kaže Miroslav za „Vesti“, koji je pre 10 godina na 2,5 hektara osnovao Oazu mira. Renovirao je kuću u kojoj se rodio, napravio vidikovac s kojeg se, naročito u proleće, pruža prelep pogled na okolinu, formirao centar za obuku pasa goniča, a od pre tri godine napravio i volijere u kojima uzgaja divlje zečeve.

– Sve potiče od moje ljubavi prema prirodi. Kuću u kojoj sam se rodio sređivao sam da bih sačuvao uspomene. Po ovim šumama i vrletima proveo sam najlepše dane svoje mladosti. Jednostavno, iz jednog se rađalo drugo. Nisam hteo da zidam Ajfelove kule. Prvo sam iskrčio šljivik i posadio jabuke. Potom sam dvorište sređivao 15 godina. I taman kad sam završio, 1999. godine me je zadesila poplava. Voda je sve odnela i nabacala drvlje i kamenje po dvorištu – dodaje Miroslav.

To ga nije pokolebalo, znao je da je život napor.

– Bitku dobija onaj koji je tvrdo rešio da je dobije. Tako sam napravio kućicu na brdu, odnosno vidikovac, koju ne može da sruši nikakva oluja. Shvatio sam i da je čoveku potrebno vrlo malo da bi bio srećan. Eto, meni je dovoljno da se ovde družim sa prijateljima, suprugom Milankom, sinom Nebojšom, ćerkom Natašom i četvoro unučadi. Učim ih da vole prirodu, a ako ne žele ništa da rade, ne ljutim se. Uostalom, u mojoj oazi sve je na dobrovoljnoj bazi, što se vidi na tabli koju sam postavio na ulazu – veli Miroslav za naš list.

Ovaj šezdesetogodišnjak, koji je završio Fakultet organizacionih nauka, i koji je radni vek proveo kao predstavnik tri firme, koji je i dugogodišnji lovac, pre tri godine došao je i na ideju da spoji zadovoljstvo i korist. Pošto je uvideo da u prirodi više nema jarebica, zečeva, ni fazana, počeo je da uzgaja divlje zečeve u boksovima, volijerama i kavezima. Pročitao je bogatu literaturu, obišao uzgajivače u Hrvatskoj i Bosni koji uzgajaju i po 500 divljih zečeva i započeo posao. Prvo ih je čuvao na otvorenom prostoru, ali su ih danju tamanili orlovi, a noću lisice. Zbog toga je napravio kaveze i volijere.

– Srbija je nekada bila meka za zečeve. Danas je njihova populacija desetkovana. Po Zakonu o lovstvu, zabranjeno je držati zečeve u zatvorenim prostorima. Ali, pošto će njihova populacija potpuno nestati, smatram da država mora da reaguje. Dok se mi opametimo, Hrvati već 19 godina uzgajaju divlje zečeve. Doduše, i kod nas je Zakon o lovstvu nedavno prekršen jer je Lovački savez Srbije dao novac lovačkim društvima u Kraljevu i Užičkoj Požegi da naprave kaveze i počnu da razmnožavaju divlje zečeve.

Zasad je Miroslav jedini u Srbiji uzgaja divlje zečeve.

TEKST I FOTO: Z. GLIGORIJEVIĆ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *