Običaji naroda iz Levča za Badnji dan i Božić

Foto: shutterstock

Badnji dan

   
Ovoga dana rano izjutra počisti gotovo svaki domaćin dimnjak (odžak) u kući, pa zatim ubije prase, koje se zove božićnjar. Božićnjaru se deca raduju više no i samom prazniku, i upravo kod njih je ovaj praznik oličen u ovom prasetu; za to se svaki domaćin, pa bio on makar i najsiromašniji, stara da ovoga dana ne ostane bez božićnjara. Krv od božićnjara ostavljaju da se njome na Božić zakrmi stoka (radi zapata). Isto tako ostavljaju i jabučicu od praseta, koju nataknu na sirovo drvo, pa sklone pod strehu da se suši; ako nekoga boli guša, oni sipaju kroz nju vodu i daju bolesniku da pije. Ako koji seljak ne bi imao da kupi prase za ovaj dan, on kolje neko bravče iz stada; a koji ni to ne bi imao, on kolje ćurana, gusku ili petla, samo neće da dočeka Božić, a da što god ne zakolje. Posle ovoga poneki idu u obližnji zabran za drva. Na Badnji-dan žene su još u većem poslu, nego muški; one tada imaju, kako same vele, pune ruke posla. Properu, što imaju za propiranje, okrpe, zapletu, dovrše neki svoj (ženski) posao, ako je na malo ostalo, i mese od projina i pšenična brašna hleba, koliko će trebati za tri dana. Od skvasnog (pšeničnog) testa mese četiri poveća šarena kolača, koji će se preseći, kad se bude pilo „u Slavu“, na Badnji-dan (uveče), na prvi, drugi i treći dan Božića. Za ovim umese kolač za polažajnika, za vola i nekoliko običnih kolača, koje još istog dana daju deci (svakom po jedan) da pojedu; posle ovoga mese razne druge figuraste kolače (kao na pr.: zeca, gusku, plovku, kola, topuz i dr.), koje o Božiću daju gostima za decu ili nose deci, kad idu u goste. Još umese jedan kolač za ovce; on se pravi na formu makaza i njima se zakrmljuju ovce na Božić. Za ovim umese kolač za svinje, kojim ih zakrmljuju takođe na Božić; ovaj se kolač pravi na formu lopte, po vrh koje se meću sitne kuglice od testa. To rade sve zbog zapata. Posle mešenja, žene napune ovsanom ili ječmenom slamom oprane jastuke i slamnjake, pa ih ušiju i posle dovode u red i čiste „kuću“ i sobu, u kojoj će se božićkovati. Decu obuzme tada neko radovanje, koje je pomešano s velikim nestrpljenjem. Majke ih teše, govoreći im, da je Božić blizu, da će doveče da bude na tavanu a sutra u kući. Na Badnji-dan još, hori se po mnogim kućama dečija pesma:
Božić, Božić bata,
Nosi kitu zlata,
Da pozlati vrata,
Pored vrata i kuću,
I svu decu u kući.
 ili:
 U Božića tri nožića,
Jednim seče jabučice,
Drugim seče vešalice,
Trećim seče pečenicu.
 ili: 
Ide Božić, koledo,
Našem domu, koledo,
Svakom nosi, koledo,
Kola zdravlja, koledo,
I sve drugo, koledo,
Što nam treba, koledo.
   Jedan od ljudi ide ovoga dana u drva i tamo odseče i jedno cerovo drvo, kome se naročita počast ukazuje i koje se zove badnjak (otuda i Badnji-dan). Koji pak nisu isli s kolima za drva, oni otidu s večeri u svoj obližnji zabran, te tamo odseku badnjak. Onaj, koji ide za badnjak, mora da ima na rukama rukavice i da ponese sa sobom jedan klas kukuruza i za to naročito umešeni kolačić. Kad dođe u zabran, on bira pravo cerovo drvo, srednje debljine. Kad ga nađe, on se okrene prema njemu i istoku, prekrsti se tri puta, poprska ga kukuruznim zrnima, prelomi preko pola doneti kolačić i oslovi ga rečima: „Dobro veče sveti badnjače! Srećan ti dan! Došao sam k tebi, da te odnesem domu mome, da mi tamo budeš veran pomoćnik u svakom napretku i boljitku: u kući, u toru, u polju, i na svakom mestu.“ Za ovim ga počne u korenu seći. Presek treba da bude kos, kako bi se na njega mogle smestiti stvari, kojima se u veče daruje badnjak. Prvi iver, koji odleti od badnjaka, ostavlja, te daje domaćici da meće pod karlice, da bi joj kajmak bio toliko debeo. Dobro paze da badnjak pri padanju ne zastane na kojem drvetu, jer će posle tome domaćinu da zastane svaka sreća u napretku. Pošto se badnjak preseče, nosi se onako neokresan kući. Tu se iseče na tri dela: najdeblji deo, jeste pravi badnjak i on se ne cepa; deo, koji je odmah do njega, jeste badnjačica, i ona se takođe ne cepa, a najgornji deo su badnjačići, i oni se cepaju na nekoliko delova. Vrh sa šumom ostavlja se, da se od njega lome grančice i čara po vatri.
   
Pošto je odsečen i pripremljen badnjak, namiruje se stoka i uzima u vreću slama za uveče. Obično uzimaju ječmenu slamu, ali u nedostatku nje uzima se i druga. I slamu, kao i badnjak, nose u rukavicama.
   
Pred sam mrak domaćice iznesu iz kuće stolice, stupu (s tučkom) i druge stvari, te sklone u drugu koju zgradu ili pod strehu iza kuće. Pored toga, što je god dato kome na zajam u selu (susedstvo), uzima se, a uzeto vraća se, jer se „ne valja“ (radi zdravlja) da se stvari zateku na Božić kod tuđina. Sad je već i večera gotova, koja se raznovrsnošću jela i slatkiša smatra kao najlepša od svih ostalih posnih večera. Na njoj mora biti makar i malo ribe (suve i sirove), oraha, meda, gibanice s kupusom, i raznih drugih jela, zejtinom zaprženih.
   
Kad je sve gotovo, sređeno i pripremljeno; kad je ceo posao svršen, i kad su svi ukućani na okupu, onda nastupa badnje veče, na kojem se ovo radi: prvo se naloži u kući velika vatra; za tim domaćin navuče rukavice i javi domaćici i ostalim ukućanima da će da unosi badnjak. Domaćica brže bolje spremi u sito kukuruza (ili – ređe – pšenice). Domaćin se pri povratku nakašlje i lupi nogom pred vratima, kako bi ga svi ukućani dočekali stojeći. Ulazeći u kuću govori: „Dobro veče, srećnje badnje veče, srećan badnjak; evo gde ga u kuću unosimo, te da nam u idućoj godini donese: ovaca, novaca, sreće, kese, berićeta, zdravlja i sva željena dobra. Za to neka nam je srećan i dobro došao!“ Govoreći ovo, on čara s njim po vatri, pa ga polaže, ali tako da „glava“ (deblji kraj) badnjaka dođe u začelje ognjišta. Kad je domaćin prešao kućni prag s badnjakom u rukama, domaćica ga prska žitom govoreći: „Dobro nam došao i srećan ti badnjak.“ Na isti način domaćin unosi badnjačicu i badnjačiće. Kad se sve to metne na vatru, onda se preko badnjaka ljube svi ukućani, pri čemu počinje domaćin sa domaćicom. Ovo rade za to da se ovce ljube s jaganjcima, krave s teladma i t. d.
   
Posle ovoga domaćin ide za slamu, koja stoji u vreći, pred kućnim pragom. Unoseći slamu, govori: „Dobro veče i srećne banje veče!“ Domaćica ga i sada prska kukuruzom, odgovarajući mu: „Dobro došao i srećnje badnje veče, da Bog da!“ Vreću ne odvezuje, već joj „usta“ okrene dole niz svoja leđa i, držeći je tako obema rukama preko ramena, govori: „Kvok, kvok, kvok“. Deca i ostala kućna čeljad trče za njim, čupaju i rasturaju slamu po kući, vičući: „Piju, piju, piju“ itd. Svako dete, pa i ono najmanje, i svaki ukućanin, „valja se“ da gazi obuven u čarape po slami (jer u protivnom izilaziće mu po tabanima preko cele godine naboji), zbog toga je dužnost domaćicama da za to veče spreme svakome nove čarape. Slama se na ovaj način rasturi svud po kući i po sobi.
   
Kad se i ovo svrši, mole se Bogu. Za ovu molitvu domaćica je spremila poveću voštanicu, koju domaćin poljubi, upali je na spremljenoj zemljanoj kadionici, i, prekrstivši se, privošti je na istočnoj strani kućnjeg duvara. Za ovim se ukućani poređaju u polukrug, okrenu se sveći i istoku, ali tako da svi muški budu na desnoj a ženske na levoj strani. Domaćin stane do same sveće, na desnoj strani, i on se moli glasno za sve ukućane. Prvo okadi tri puta sveću, sebe, svu čeljad, badnjak i božićnjara, za tim preda kadionicu domaćici, ili kom drugom čeljadetu, da okadi sve kućne odaje. On pak, poklonivši se, govori: „Da se sa strahom priklonimo časnome krstu i blagome Hristu,“ i onda nastaje prava molitva. Ove su molitve vrlo različite sadržine, jer ni u dve susedne kuće nisu jednake, za to ih ne donosimo kao opšte za jedan kraj. Nu gotovo u svakoj molitvi priziva se svemogući Bog, Isus Hristos, Sv. Duh, Sveta Trojica, Bogorodica i gotovo svi svetitelji. To se tako ponovi tri puta, a između svakog ponavljanja govori se: „Gospodi pomiluj“ (8 puta), a poslednji se put kaže: „Gospodi pomiluj nas“; tako tri puta uzastopce. Na svršetku molitve domaćin kaže (3 puta): „Primi Bože malu molitvu za veliku, molimo ti se.“ A kad se posle prekrsti, govori tri puta: „Neka Bog usliši našu molitvu i na zdravlje molitva!“ Žene se najviše mole Svetoj Trojici, živoj Bogorodici, Sv. Petci i Sv. Nedelji. Deca ništa ne govore, već podražavaju u kršćenju starijima. Molitva je duga i traje obično četvrt do pola sata. Po svršenoj molitvi ugase sveću i posedaju pored vatre. Sad svaki uzme da zavezuje ugužvanu slamu, govoreći: „Ovako da zavezuje i rodi kukuruz, pšenica, pasulj, lubenice, dinje, tikve, trešnje, šljive, kruške, jabuke, višnje“ itd. Žene sad počnu postavljati večeru ali ne na loparu, sovri ili stolu, već na prostrtom pokrovcu, vreći, bisazima ili torbi, a ako toga nema, onda na povećem ubrusu. Sad se prvo popiju nekoliko čaša grejane, a zatim hladne rakije, pa se posle otpočne večera. Mlađima se ne daje rakija, ali oni ipak moraju da čekaju starije da odpočnu s jelom. Prva časa rakije daje se svagda domaćinu, i kad se on prekrsti za jelo, onda svi otpočinju. Ova večera, mora, kao što sam rekao, da bude bogata. Pri pijenju vina domaćin nazdravlja i badnjaku, pri čemu ga odmah drugom čašom preliva vinom. Sad domaćica metne na njega (na presek): soli, meda, pšenice, kolač, a domaćin paru. So sa badnjaka ostavljaju domaćice, te njom zakrmljuju stoku na Ðurđevdan; med se daje pčelama da se bolje roje, a pšenica i para meću se u prvo pšenično seme: pšenicu da seme donese izobilan rod, a paru da pšenica ima dobru cenu. Ukućani paze ko će prvi spaziti kad badnjak pregori; ko to vidi, srećan je, i on uzima onu paru, koja je na badnjak metnuta. Kad dođe na red riba da se jede, prekine se večera i pije se „u Slavu“. Devojka ili skoro dovedena snaha prinese kolač, na koji metne sveću, tamnjan i bosiljak, pa to sve pokrije čistim ubrusom. Kad ga prinese, govori: „Dobro vi sedeće!“ na šta joj svi odgovaraju: „Dobro došla i srećan ti kolač!“ Za ovim zađe te poljubi starije (počinjući od domaćina) u ruku, a mlađe u obraz. Kad je kolač prinesen, domaćin upali sveću na žaru u kadionici, za tim metne tamnjan u kadionicu i tri puta okadi kolač, svu čeljad, prase i badnjak. Za ovim preda drugom nekom kadionicu da okadi ostale odaje, a on se u kratko pomoli Bogu. Ova se molitva prekida pijenjem „u Slavu“ i sečenjem kolača. Za to se napune vinom nekoliko čaša i satlika. Domaćin prvo uzme jednu čašu i govori: „Fala i poklon svi redom! Da pijemo čašu vina za Svete Slave, krepke i nebesne. Bog i današnja Sveta Slava neka nam je prava zaštitnica i iskrena pomoćnica gde stali, gde seli, kud pošli, gde došli, na putu, na sudu, u čarnoj gori, na mutnoj vodi, u domu, u toru“ itd. Sad dva i dva od muških pa onda dve i dve od ženskih, pevaju glasno: „Koj’ vino pije za Slave božje, pomoz’ mu Bože i Slavo božja“. Osim domaćina retko će ko drugi ovako da „bogorada“; ostali se obično prekrste i nazdrave drugome, ali svakom, koji pije, pevaju istu pesmu. Pošto svi piju, nastaje sečenje kolača. Domaćin uzme u levu ruku kolač a u desnu nož, pa se pokloni tri puta, govoreći: „Bogu slava i kolač, nama život i zdravlje“, na što mu svi ukućani odgovaraju: „Bog i Hristos!“ Za ovim ukrsti nožem s donje strane kolača tri puta, govoreći: „Otac, Sin i Sv. Duh, amin“, posle čega preseče kolač (takođe s donje strane) unakrst. Posle ovoga jedan od najstarijih muškaraca prelije ga vinom četiri puta, a domaćin govori: „Otac i Sin i Sv. Duh, Hristos po sredi nas“, a vraćajući vino u satlik produžava: „Neka se prelivaju koševi pšenicom, ardovi pićem a dom životom i zdravljem!“ Sad prevrne kolač, pa ga svi okreću jednom ili obema rukama, i pošto ga tako tri puta okrenu, spuste svi ruke sem domaćina i najstarijeg sina, koji prelome kolač na dve polutine. Za ovim sastave polutine pa kolač poljubi prvo domaćin, pa sin (ili ko bude). Pri prvom ljubljenju domaćin kaže: „Otac“, pri drugom: „i Sin“ a pri trećem: „i Sv. Duh“. Te iste reči ponavlja i sin i na svršetku poljubi oca u ruku i razdvoji polutke. Sad gledaju u koga je veća polutka, i za toga kažu da je bolji radin a smeju se onome, u koga se zatekla manja polutka. Domaćin svoju polutku deli na četvrtke, pri čemu četvrtku iz desne ruke ostavlja u sito (neka je sita godina), a četvrtku iz leve ruke ostavlja na sovru; i onaj drugi razlama svoju polutku na četvrtine, pa četvrtku iz desne ruke podiže u vis, govoreći: „Ovolika neka bude pšenica, konoplje, lan, kukuruz“ itd. pa je ostavlja u raf ili kakvo drugo uzvišeno mesto, a četvrtku iz leve ruke meće i on na sovru. Posle sečenja kolača pije se „za krsno ime“. Za ovo su već ranije satlici napunjeni vinom. Domaćin uzima satlik s vinom i, prekrstivši se, govori: „Fala i poklon svi redom! Pili smo za Svete Slave krepke i nebesne, a sad da pijemo za krsta i krsnog.
 
Pre nego što počnu da jedu orahe, domaćin baci po jedan u sva četiri kućna ćoska, i oni se ne smeju nikako odatle uzeti (ko bi ih uzimao izlaziće mu po telu, preko godine, čirovi). Pri večeri gledaju da li svačija senka ima glavu; koja ne bi imala, znači da će dotični još u toku te godine umreti. Posle večere domaćica uzima viljuške i ložice i, vezujući ih slamom, govori: „Vezujem usta kopcima, vranama, svrakama i drugim grabljivicama, da mi ne jedu moje piliće.“ Tako stoje vezane i njima se ne jede do drugog dana Božića. Jelo, koje posle večere pretekne, ostavlja se za Krstov-dan (5. januara), pošto je to od Badnjeg-dana prvi dan, koji se posti, a one sakupljene mrve (trohe) ostavljaju da njima nahrane sutradan (na Božić) svu živinu. Posle večere svi se ukućani u jedan mah izuju, kako se ne bi preko godine kokoške rasturale, pa za ovim idu na spavanje, a jedan od muških ostane da leži pored vatre i da čuva badnjak da ne izgori, kao i vatru da se ne ugasi. Reduše ili domaćice rastrebe i spreme još šta imaju po kući i onda idu na spavanje.
  
   Božić
    Božić se u ova dva kraja računa u najveće i najsvečanije praznike; tek za njim dolazi Uskrs, Trojice, Ðurđev-dan i dr. Istina da se i ti praznici računaju kao veliki, ali se oni ne dočekuju i ne slave sa onom radošću, sa onom unutarnjom milinom i strahopoštovanjem, koje iz duše izvire, kao što se to čini na Božić. Eto zbog toga bi ga s pravom mogli nazvati carem praznika.
 
 Za Božić se posti četrdeset dana (od 14 novem. do 25 decembra). Taj se post u ovom kraju izdržava vrlo strogo, i u selu je retkost naći koga, koji će tada da mrsi. Na tri do četiri dana pred Božić opaža se kod ovamošnjih seljaka neko življe kretanje, neka užurbanost, koja liči na pripremu za doček neke visoke ličnosti. Tada je ponajpreča briga svakog domaćina da samelje dovoljnu količinu brašna (i kukuruznog i pšeničnog), da dotera iz zabrana drva i da nabavi, ako nema kod kuće, prase za Božić („božićnjara“), vina i rakije.
 
 Domaćin i domaćica, ili drugi koji od starijih ustanu ovoga dana na tri do četiri sata pred zoru, nalože vatru, te domaćin primakne božićnjara uz vatru, a domaćica pristavi lonac s kupusom. Ako pre loženja vatre bude na badnjaku paulja, rodiće godina. Primicanje „pečenja“ uz vatru i odmicanje od vatre oglašuje se pucnjavom iz pušaka ili pištolja. Tako rade svi, zbog čega se po celom selu čuje jedinačna paljba. Ubrzo ustanu sva deca, jer pucnjava pušaka i njih probudi. Jedna od žena (ili domaćica, ako je kuća inokosna) ide „na vodu“, a domaćin ili koji drugi muškarac ide da namiri stoku. Žena, koja ide „na vodu“, ponese sa sobom klas kukuruza i stručak bosiljka, pa to sve tako ostavi: kukuruz, da ga ima u izobilju kao vode, a bosiljak, da voda bude svagda čista. Ako kome stoka ne boravi kod kuće, on ponese sa sobom umešen kolač (u vidu kotura ili alke, koji natuče na desni rog dešnjaku volu, pa ga za tim skine davši mu polutku da pojede, a pola pojede on sam.) Ako pak stoka boravi kod kuće, onda se rano izjutra vo uvede u kuću, tu se okadi na vatri i natuče mu se kolač na rog. Ako bi se vo, pri povratku iz kuće, pobalegao u kući ili na pragu, biće berićetna godina. Svako kućnje čeljade izjutra dobro pazi koga će tuđina prvo da vidi. Ako bi videlo koga slabog i bolešljivog, nije mu milo, jer vele da će i ono biti bolešljivo preko cele godine. Sad se u mesto uobičajenog pozdrava, pozdravlja sa: „Hristos se rodi“ i „Va istinu se rodi“. Tako se pozdravljaju sve do Krstov-dana (5 januara), kada se pozdravljaju sa: „Hristos se krsti“ i „Va istinu se krsti“. Na Bogojavljenje pozdravljaju se pak sa: „Hristos se javi“ i „Va istinu se javi“.
 
 Ono žensko, koje je otišlo po vodu, donese otuda puna usta vode, koju prospe na vatru, da je ne bole zubi preko godine. Pri ulazu u kuću ona uzme grančicu od vrha badnjakovog i, ulazeći, govori: „Hristos se rodi!“ na šta joj, oni iz kuće, odgovaraju: „Va istinu se rodi.“ Za tim sa onom grančicom čara po vatri, govoreći: „Ovaca, novaca, sreće i kese, života i zdravlja!“ Onaj pak koji je otišao da sredi (namiri) stoku, donese otuda nekoliko grančica od drena i šipka. I on pri ulazu u kuću odlomi jednu šumovitu grančicu od badnjakovog vrha i, ulazeći, govori i radi oko badnjaka ono isto, što i vodonoša, pri čemu ga jedna od ženskih prska zrnevljem od žita. Posle ovoga domaćica sprema dalje šta ima oko ručka, zagreje i zamedi ili zašećeri rakiju itd. Jedan od muških natoči vina i rakije, koliko je za obrok potrebno. Dok oni to svrše, dotle je već i služba božija svršena, koja se ovoga dana počinje vrlo rano. Sad se prvo okade i pomole Bogu, na isti način kao i na Badnji-dan. Posle svršene molitve svako čeljade okusi prvo od drena, govoreći: „Jem dren da sam zdrav kao dren!“ Za tim okuse od šipka (ili vina) govoreći: „Jem šipak da sam crven kao šipak.“ ¹) Kad i to urade onda posedaju za trpezu, koja se i sada postavlja na vreći ili čemu drugom. Ruča se obično sir, piktije i pečenje, a stariji pri ručku piju još vino i rakiju; deca dobiju sad po jednu čašu vina. Prvo se puste deca da se omrse i to obično mesom od božićnjara, da bi se gojila i bila zdrava kao svinja. Ako se prvo omrsi muško dete, biće te godine svi jaganjci muški; a ako žensko, onda će i jaganjci biti ženski (zbog toga uvek puštaju žensko dete da se prvo omrsi). Za vreme ručka domaćin takođe ne zaboravlja nazdraviti badnjaku i prskati ga vinom.
   
Posle ručka mlađi idu te se ljuljaju, grudvaju snegom i vozaju niz brdo na za to udešenim saonicama. Momci i isluženi vojnici još gađaju beleg iz pušaka, skaču, rvu se itd. Stariji ljudi najviše i najradije sede pored kostare vina i gude uz gusle, koje se u ova dva kraja još ponegde čuju. Dobro se pazi da ovoga dana niko ne spava, jer će posle često poboljevati. Seoski sokaci su skoro pusti, jer se danas „ne valja“ da ko koga posećuje. Isto tako „ne valja se“ na Božić biti, jer ako bi ko koga udario, izilazili bi mu preko cele godine čirevi po telu. Ko bi na Božić razbio neku stvar, teraće ga preko cele godine šteta. Ako na Božić ima mnogo snega na zemlji i inja po drveću, rodiće godina. No ako na Božić duva jug, neće biti dobro ni po berićet ni po ljudsko zdravlje. Ženske uzimaju ovoga dana svoj rad, te započinju malo raditi, kako bi im posle išao posao od ruke preko cele  godine, a muški prebrajaju novac.
   
U ovom kraju čine na Božić i razne čini. Mi ćemo ovde samo nekoliko pomenuti. Kokoške se ovoga dana rane na ovaj način: domaćica uzme svoju tkanicu, pa veže kraj s krajem te tako napravi krug, u koji sipa od sinoć ostavljene mrvice hleba i otrošeni kukuruz i vabi svu živad na hranu. To se tako „čini“ da se ne bi živina preko godine rasturala, no da bi svagda bila na okupu i da bi išla za tkanicom domaćičinom, koju ona svagda na sebi nosi. Radi zdravlja preskače poneko na Božić rano izjutra nekoliko puta preko vatre, govoreći: „Svaku boleščinu, koja bi pošla na mene, neka vatre zgori“ (tako tri puta). Onaj, koji ima pčele, čini ovoga dana oko njih ovo: rano iz jutra otide iz kuće jedan na obližnju reku ili potok, te zahvati pun vrg vode, zajedno s peskom, i prelivajući tom vodom i peskom košnice, govori: „Kako vas ja prelivao vodom, tako vi mene medom; koliko peska u reci, toliko vas u košnici.“ Posle ovoga uzme ražanj, cevljanik i vitao, pa sa tim stvarima tri puta opkoli oko pčela. Ovo radi za to, da se pčele samo tuda vitlaju i da nikud ne beže izvan pčelanika, kad se budu rojile. Ako koji orah ili druga koja voćka nije u toj godini rodila, onda rano na Božić otidu dvojica k njoj sa sekirom te joj „prete“. Jedan zamahne sekirom da je udari, a drugi ga pita: „Šta ćeš to?“ – „Da je presečem,“ odgovara onaj. – „A zašto da je presečeš?“ – „Zato, što neće da rodi.“ – „Nemoj je preseći, već joj oprosti za sada, pa će joj današnji sveti Božić pomoći da do godine rodi.“ Tako rade tri puta, i kažu da posle te pretnje dotična voćka mora do godine roditi.
   
Posle podne, oko zaranaka, domaćica, a ređe domaćin, otide sa još kojim kućnjim čeljadetom te nakrmi stoku. Poneka pri ovom krmljenju zna ponešto i da „učini“ ali je taj običaj već redak. Kad se vrate od stoke, pozovu neko dete, obično muško, iz komšiluka da ih „polazi“ . No zovu i starije ljude, pa i devojke. Pri ovome paze da je dotični, što oni vele, „batlija“, i da mu svaki posao ide od ruke. Kad nađu takvog, okupe svi iz susedstva da ga zovu, da ih polazi. Polažajnik, kad ulazi u avliju, uhvati kokošku ili koju drugu živinu, te je zakolje, i ona se odmah peče za ručak (glavni), koji posle pomenutog doručka biva, oko 2-3 sata po podne. Krvlju ove zaklane živine domaćica namaže gornji kućni prag, da bi se sve kokoške oko kuće skupljale. Pri ulaženju u kuću, polažajnik odlomi jednu grančicu od badnjakova vrha i sa njom ulazi u kuću, govoreći: „Hristos se rodi!“ i „Srećan vam Božić!“ pri čemu ga domaćica prska žitom i odgovara na pozdrav, a on, čarajući onom grančicom po vatri, govori: „Neka nam današnji sveti Božić donese, koliko ovih žižica, toliko ovaca, novaca, sreće i kese, života iz dravlja“. Za ovim ga uvedu u sobu i tu mu donesu malu tronogu stolicu sa jastukom da sedne na nju. On seda, a ovi ga prevare, te mu stolicu izmaknu i on se prevrne. To rade da se prevrću puna kola sa berićetom. Posle ovoga on meće neku paru na badnjak, koja se posle daje domaćinu, da je on da majstoru (kovaču), kad bude pred oranje klepao raonik. I to se radi za to da bude godina srećna i berićetna. Za ovim posade polažajnika na stalno mesto, sa koga ne sme da se diže, da se ne bi preko godine kvočke sa jaja dizale, i zaogrću ga vrećom ili pokrovcem, da se dom zaogrne svaki dobrom. Posle svega ovoga nastaje pravi ručak. Sad se onim jutrošnjim jelima doda još i to posle pijenja „u Slavu“ pečena kokoška, kakva pečena kobasica, creva, vešalica ili kakav deo od izvađene utrobe iz božićnjara. Sad se pije „u Slavu“, skoro na onaj isti način kao i na badnje veče, a za polažajnika se seče najveći kolač, koji je naročito za ovaj dan umešen. Za vreme pijenja „u Slavu“ puca se iz pušaka. Svak se trudi da svoga polažajnika što bolje ugosti i počasti. Po „Slavi“ domaćin pije za zdravlje polažajnikovo, govoreći: „Fala i poklon svi redom. Ovu čašu vina napićemo u tvoje zdravlje Milorade (ili već kako se bude zvao); tvojih roditelja (t. j. ako ih bude imao) za zdravlje; tvoje braće i sestara za zdravlje; tvojoj domaćici (ako je oženjen)  i tvojoj dečici za zdravlje; celoj tvojoj pomenutoj i nepomenutoj familiji za zdravlje; dao vi se Bog radovati kao srećnoj braći; tvojih vernih komšija, prijatelja i poznanika za zdravlje; tvoga rada i zanata za zdravlje; mi sa malo reči, Bog sa velikim delom da Bog da!“ Posle ovoga zdravi polažajniku, pa onda dospe malko vina u satlik, govoreći: „Ovo za omlađije. Neka Bog omladi u domu, u toru, i na svakom mestu. Neka preblagi Bog izvede našu mladež još na bolji put, nego što je ovaj, kojim mi u životu idemo!“ Kad koji domaćin uspe te opije polažajnika, onda mu to služi za pohvalu (tako se ovde misli); a ako kome polažajnik još i povraća, to je još bolje, jer vele da će tako bljuvati kukuruz svilu (kad bude svilao) i da će se prelivati koševi pšenicom, ardovi vinom i rakijom, a dom zivotom i zdravljem. Po svršetku ručka daju polažajniku naročito za njega umešeni kolač, u koji zabodu po jednu paru i obaviju povesmom težine. No imućniji domaćini, naročito gde u kući ima devojaka, ili mlada nevesta, pored toga daju još i ubrus ili čarape. Ako bi se u kući desila u toku godine kakva nesreća ili velika šteta, onda to pripisuju položajniku i smatraju ga kao po sve nesrećnog čoveka.
    Ako se koje dete rodi na Božić, veruju da neće biti dobre sreće.
   Drugi dan Božića proslavlja se skoro na isti način kao i prvi s tom samo razlikom, što se ovoga dana ide i dolazi u goste, zbog čega su ulice življe i veselije. Ako prvog dana nije neko polažen, onda onoga, koji mu prvi ovoga dana dođe u kuću, smatra za polažajnika. I ovoga dana pije se „u Slavu“ i seče se kolač na isti način i u isto vreme kao i prvog dana. I prvog i drugog dana ne briše se (mete se) ni kuća ni soba, niti se diže postavljena sovra. Ovoga se dana počinje jesti ložicama.
 
 Trećeg dana Božića, rano izjutra, izbaci se sva slama iz „kuće“ i sobe i rasturi se po šljivama, jabukama, kruškama i drugom voću (mećući je između čatala ili rakalja) da bi u idućoj godini što bolje rodilo. Sad se „kuća“ lepo pobriše i rastrebi, za tim se unesu u nju one stvari, koje su na Badnji-dan iznete. Ðubre (smetlište), zajedno sa metlom, kojom je kuća pobrisana, nosi se i baca u kakvu jarugu, reku ili potok daleko od kuće. To kažu da se „valja“, jer veruju da se sa onim smetlištem (i metlom) izbace iz kuće buhe, a i svaka stara rđa i nesreća. Naročito paze da ovo „božićnje smetlište“ ne čeprkaju kokoške, jer će posle preko godine tice da čeprkaju i jedu konopljino seme, luk, rasad i druge useve.
   
Posle ovoga uzima se onaj ostatak („čelo“) od sagorelog badnjaka i iscepa se na nekoliko cepljika, od kojih se napravi nekoliko krstova. Jedan takav krst zadene se za kućnju strehu, da Bog sačuva kuću od svake nesreće i napasti; drugi se nosi u vinograd, u koji se zabada, da ponese dobar rod i da ga Bog sačuva od svake nepogode; treći se zabada u posejanu pšenicu da dobro rodi; četvrti u kačaru; peti u košaru, da Bog sačuva ovce i svu stoku od svake bolesti; šesti u hladnik i t. d.
 
 Božićnju sveću ostavljaju, te je posle upale i zabodu u seme od useva, koje pre toga okade, pa će vele dotični usev dobro roditi i neće biti „glavnjičav“. 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *