PISMA IZ HOLANDIJE – Juni je…

Kiša već danima pada. Dan koji je osvanuo  najviše podseća na neki kasni oktobarski dan.

U takvim danima, najčešće pomislim kako je sreća za sve potrebna, pa, i za naš dolazak baš u ovu zemlju gde više ima kišnih dana nego sunčanih.

Šta danas raditi? Najviše bi mi odgovaralo zagrejati sobu navući sve zavese i pustiti neki dobar film ili naići na neki informativan program ili jos lepše.

Reportaža sa nekog dalekog putovanja, gde još nisam bila a možda nikada neću ni stići.

Polako počinjem da sprovodim u delo svoje zamisli… temperatura u sobi raste… eeee a juni je… a moje centralno grejanje radi kao u januaru, jedino što imaju zajedničko ta dva meseca su ta prva pocetna slova…

Uskoro nalazim nešto interesantno i opustajuće na tv-u.

Udobno se „cuškam“među „milion „natrpanih jastuka i jastučica po mojoj ugaonoj garnituri… i taman da odlutam u tu zemlju – kad zvono na vratima

Pomislih ko je?

Pa, ovde niko ne dolazi ne najavljen bar sedam dana u napred, zapad je to!!!!

Ne ne treba se družiti previše… gubimo vreme a vreme je novac!!!!

Otvaram vrata i ispred mene vidim jedno malo slatko pokislo stvorenje.

Devojčica ne više od šest godina stara sa po kojim ispalim zubićem i po kojom simpatičnom pegicom na nosiću, pita me ljubazno da li hoću da kupim buket cveća – ovoga puta bili su božuri u njenim malim ručicama.

Jako se sažalih na to jadno pokislo dete i poželeh da joj kupim sve buketiće iz njenih, malenih ručica i tako je spasem da što pre ode kući.

No setih se… neću je spasti… tata i mama natovariće nove bukete u njene ručice i poslaće je da obilazi naselje, zvoni od vrata do vrata i tako zaradi svoj „prvi novac“

Gde pogrešismo????

Nađa deca ni sa dvadeset i šest često nemaju šansu za prvim zarađenim novcem.

NENA NEGOVANOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

LIVE OFFLINE
track image
Loading...