PISMA IZ HOLANDIJE – Pesak i more

Jutro je…

Umesto kafe i fb, odlazim na plažu.

To ne radim često, jutros je potreba velika.

Želim da mi vetar i talasi Severnog mora pročiste um. Da li će uspeti u tome? Ne znam! Bar ću probati.

Pravim prve korake po sitnom pesku u koje se ocrtavaju moja stopala. Taj pesak je tako sitan, sitniji od kuhinjske soli. Za par minuta načiće se na mom licu, usnama, osetiću ga i među zubima. Približavamo se skroz blizu mora. Sivo je i mutno, kažu jedno od najčistijih mora u Evropi. Da im poverujemo!

Za tren gledam u široko sivo prostranstvo. Tamo gde preko je Engleska. A gde je Srbija? Deli me od nje nekoliko zemalja. Znam, nije mi tu blizu. Osećam prvo delovanje mora i vetra. Udišem duboko i pokušavam da sve ružne misli odgonetnem. Nastavljam da hodam sve brže i brže, stopala upadaju u pesak, moje patike menjaju boju, postaju ,,peščane patike“.

Idem kao da znam gde mi je cilj, povremeno zastajem, sagnem se za po koju školjku – koja me mami svojim lepim izgledom.

Što brže hodam, lakoća u mojoj glavi je sve veća, uspela sam, bar za tren sam izbrisala potištenost, počinjem i da uživam.

More, plaža i mnogobrojni prolaznici, najčešće im društvo prave četvoronogi kućni ljubimci. Rekla bi da su oni mnogo druželjubivi od svojih gazda, vrte radosno repom i imaju želju da ih neko pomazi.

Ne uskraćujem im to zadovoljstvo, sagnem se i pomazim ih, svojim šapama punih peska ostavljaju trag na mojim nogavicama. No, šta je to? Sa jednim pokretom taj pesak će spasti a obostrano zadovoljstvo je tu. Nastavljam da hodam, osećam radost i osmeh na licu. Uspela sam!

Piše: NENA NEGOVANOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *