Prikaze na snegu

Beše se završio onaj rat protiv fašista. Narod je počeo pomalo da se vraća u normalan život. Doduše, još su carevale nemaština i glad, ali ipak, ljudi počeše da se osmehuju, da se šale, da se sakupljaju na mobe i veselja, da se ispomažu i obnavljaju porušeno.

Na jednoj mobi u selu Beluprikaze-na-snegušiću beše mladi Miloš Radovanović. Tu je došao sa sestrom i bratom; dok oni rade, on da se igra sa ostalim dečacima. Napolju zima, sneg iznad kolena, pa se deca igraše do kasno u noć u toploj sobi. Napokon, kad im igra dosadi, poče ih hvatati dremež. Milošu se toliko prispavalo da reši sam da ide kući pošto su mu brat i sestra imali još posla.

Ogrnuvši se kaputom, on se dohvati prtine pa se kroz sneg uputi prema nekoliko stotina metara dalekoj kući. Podigavši u jednom trenutku pogled, primeti neku priliku kako ispred njega ide prtinom. Bila je to visoka žena, obučena u belo, sa podvezanom belom maramom. Miloš je koračao za njom pitajući se ko bi to mogao biti. Ali, nakon nekih pedeset metara, žena iznenada skrenu prema jednom šljivarčetu iza kojeg je počinjala šuma. Miloš zastade pitajući se šta će ona noću u šumi, i to po ovako dubokom snegu. Iznenada, misao da tu nisu čista posla podiže mu kosu na glavi i strašan strah natera ga da potrči. Svom snagom dade se u bekstvo. Od straha beše zaboravio na jedan potočak, sada pokriven snegom, pa se okliznu i zgruva u vodu i sneg, ukvasivši se do gole kože. Diže se i nastavi da trči, pa obuzet silnim strahom grunu u vrata i upade u sobu. NJegova majka, koja je sedela i prela, uplašeno skoči, pa kad poznade Miloša, upita ga:

– Šta ti je sinko, šta se desilo?

Kad dođe do daha, dečak joj ispriča.

Tad mu majka reče da je na tom mestu, kod jednog cerića a ispod velikog belog kamena, neka žena zakopala nekršteno dete koje je umrlo odmah po rođenju. Otad se na tom mestu priviđalo.

Nekoliko godina nakon tog događaja, Vera, Miloševa sestra iz familije, pođe jedne noći u poljski nužnik koji se nalazio u dnu prostranog dvorišta. Staza je vodila ispod ogromnog duda na sredini dvorišta. Dok je prolazila ispod njegove razgranate krošnje, iznenada pred nju pade visoka žena sa belom maramom na glavi. Vera prestravljeno vrisnu i potrča nazad u kuću. Na pragu je pala u nesvest. Posle tog viđenja, dva meseca ostala je u postelji.

Prođe još nekoliko godina i dođe zima 1961. Miloš već beše odrastao, vratio se iz armije. Bio je željan lova, imao je skoro novu pušku, ali – nije bila sezona. On ipak odluči da pred mrak ode u lovokrađu i ubije jednog zeca. NJegova lovačka strast nije mu dala mira i njegovo srce treperelo je za pustolovinom.

U prvi mrak on se iskrade u Stojanovac i stade na ivicu šume. Pred njim se pružila livada pokrivena dubokim snegom i obasjana mesečinom. Noćna tišina kao plašt polegla po smrznutoj okolini, samo se iz sela čuo lavež pasa i mukanje nepomuženih krava.

Nakon dvosatnog mirovanja, Miloš oseti kako mu zebu noge. Maši se za džep da zapali još jednu cigaretu i tada na beličastoj podlozi snega ugleda neku tamnu siluetu. Nekakva visoka, crna prilika neprestano je skakutala tamo-ovamo kao da je htela da privuče njegovu pažnju. On mahinalno podiže pušku i baš kad se spremao da opali, pade mu na pamet da to može da izađe na zlo. Spusti cev i radoznalost ga nagna da pođe i vidi šta je to pred njim. To čudno “biće”, manje od metra visoko, neprestano je skakutalo, ne dozvoljavajući da mu priđe blizu, ali uvek ostajući tu oko njega kao da ga mami ka sebi. On je uporno išao za nemirnom siluetom, naprežući oči ne bi li što bolje video kako izgleda. Ali, sve što je mogao zapaziti beše samo potpuno crna prilika, bez jasno izraženih udova, koja je sa neverovatnom lakoćom skakutala levo-desno.

Kad stiže blizu Radašinove kolibe, Milošu postade jasno da se udaljava od sela. Obazre se oko sebe i tog trenutka neobičnog “stvora” nestade. Nigde ga nije video. Seti se da pri mesečini pogleda kakav trag je ostavljao nemirni skakač, ali se iznenadi kad u snegu ne nađe ništa. Konačno shvati da ima posla sa nečistom silom i da je vrag odneo šalu. Dohvati se puta koji je od kolibe vodio ka selu nizbrdo, između visokih obala obraslih šibljem i drvećem. Prošao je nekoliko desetina metara kad iznenada odnekud ona crna prilika pade pred njega gotovo ga udarivši u glavu. U deliću sekunde tik pred očima svićnu mu crna masa i ču se tup udarac, ali već sledećeg trenutka svega nestade. Uplašen kao nikad, Miloš steže pušku i trkom pobeže kući.

Dugo posle toga plašio se da mu se nešto ne dogodi, jer je znao iz priča starijih ljudi da se posle susreta sa nečistim silama ljudi često razbole, a neki i umru. Ipak, Bogu hvala, ništa mu nije bilo. Danas ima 65 godina i živi u Belušiću.

PIŠE BOBAN LJUBAS / www.omaja.rs

Share

Napišite komentar

twenty − fifteen =