Šumske vile tukle po svu noć!

ovo brzoživeće vreme ljudi se sve manje druže. A i kada se sastanu, pričajo besparici, problemima na poslu, još jednom čovekkoji je umro prerano ili komšiji koji se razboleo od neizlečive bolesti. Ne tako davno porodice bi se okupljale kraj ognjišta i pričale sasvim drugačije priče. O neobičnim bićima koja spohodila šume i potoke u našim selima. Diskutabilno je da li spre stotinak godina ljudi stvarno viđali ta bića, a današnji izgubili tsposobnost, ili ona nikada nispostojala.

Baka Javorka iz Siljevice u svom dvorištu

Baka Javorka Pantić iz Siljevice tvrdi da sona nekada stvarno postojala i da spojedini ljudi mogli da ih vide. Ova visprena starica, koja i dan-danas čita knjige, kaže da sa neopisivim strahom prođe pored ambara, umesto kogase nekada nalazila njihova stara kuća.

– Noćima sam ostajala sama, jer je moj muž Milivoje išaoselo na predvojničkobuku. Jedne noći kašike i viljuške spočele da zveckaju. Trgla sam se iz sna. Ustala sam, upalila gasnlampi pogledala u naćve na polici kraj odžaklije u kojima sone stajale. Ništa nisam videla. Vratila sam se u krevet. Koliko sam legla, ponovo sam začula trasak. Kad sam opet ustala, ništa nisam videla. Tako sam nekoliko puta ustajala i vraćala se u krevet. Onda sam čula kako je nešto „ćopilo” rende i bacilo ga preko mene. Pretrnula sam od straha. Pokrila sam se preko glave. Onda sam čula kako nešto lupa u sulindar (čunak). A onda je sve prestalo kao što je i počelo – kaže baka Javorka.

Smirila se tek kada se vratio Milivoje. Ali, kada joj je on ispričao šta se u toj kući dešavalo Biseniji, rođenoj sestri njegovog oca, Javorki nije bilo svejedno da boravi u njoj.

– Bisenija je ustajala u gluvo doba noći i ložila vatru, jer je kraj ognjišta „viđala” žensa detetom u naručju. Ložila joj je vatrda se ne smrzne. Biseniji se svašta dešavalo. Kada se iz reke, u kojoj je belila platno, vratila sva izgrebana i pocepana, rekla je majci da jje napala neka crna mačka. Sutradan je majka pošla za njom i rekla joj da ništa ne govori, niti uzima bez obzira šta da vidi. Obe svidele kotarče kako lebdi iznad zemlje, a u njemsse žuteli dukati. „Uzmi, Biso, uzmi Bisenija”, dopirao je neki glas. Ništa ne dirajući, brzo sse vratile kući – tvrdi baka Javorka.

Ona dodaje da je i njen pokojni brat Dobrivoje Pavlović „previđao”. Prema njenoj priči, najstrašnijnoć preživeo je u Pčelici kada se iz vodenice dvokolicom vraćao sa rođakom Aleksandrom.

– Kod ajdučke vode njemse pretupilo da svolovi krenuli unazad. Aleksandar ga je jedva smirio. Onda je hteo da pusti krave da pasu, a Dobrivoje je samo tražio da idkući. Aleksandar je ipak rešio da napase krave. Njih dvojica slegli na travu. Dobrivoje je onda stavio glavpod Aleksandrovgunju. Ovome je bilo čudno, ali ništa nije pitao. Dobrivoje ga je molio da ga odveze kući. Aleksandar mje rekao da može sam do njegove kuće, jer nije daleko, a Dobrivoje je počeo da plače. Aleksandar je tek onda video da je stvar ozbiljna. Upito ga je šta je video. „Pa zar nisi video onolikog čoveka sa zlatnom bradom kako ide pored mene i sve vreme me drži ispod ruke?“, rekao mje moj siroti brat – tužno će baka Javorka.

Leposava, rođena sestra njenog pokojnog svekra, ispričala joj je najstrašnije priče. Dok je Raka Rakić, Leposavin deda, jednog popodneva odmarao na livadi ispod jedne vrbe, začuo je glas neke žene koja ga je terala da ustane. Kako nikoga nije video u blizini, on je nastavio da drema. Isti glas trgao ga je iz sna. I tako nekoliko puta. Kada se poslednji put probudio, video je lepdevojksa kosom do zemlje. „Da više nikada nisi tlegao, jer je tmoja kolevka, da nisi premrsio sredi petki da ne radiš petkom”, rekla mje i nestala.

Prema baka Javorkinoj priči, Raka je neko vreme to poštovao, a čim bi prekršio, dešavale smseužasne stvari. Tada bi mta devojka dolazila noćkući naređivala da ode u njegovvodenicu. I on bi odlazio. Crna i plava devojka izranjale bi iz potoka. Za tili čas popele bi se na brdo na kome je vodenica iako je ono bilo kao odžak. Kada bi ušle u vodenicu, tukle bi ga i on bi se kući vraćao sav izgreban i pocepan.

– Jednog petka pošao je sa Leposavom da tera drva. Brzo ih je nasekao i pošto je još bio dan, nadaose da će pre mraka da budkod kuće. Ali, kako bi krenuli, drva bi se izvrnula na put. Oni bi ih ponovo natovarili. Samo što bi volovi povukli, kola bi se opet nakrenula, a drva ispala. Leposava seuplašila kada je videla kako deda nešto juri po šumi. Kad bi se vratio bio bi sav izgreban, a iz rana bi liptala krv. Deda joj je rekao da ništa ne pita. Kada je najednom ispred njih videla plamen do nebesa, skamenila se. Ispred plamena videla je kolevksa detetom. Pošto je noć uveliko zagazila, a oni još nisstigli ni do Rekovca, deda joj je rekao da prebaci ulare na jaram, sedne na kola i ode kući, jer volovi znajput. Kod kuće je bila u svitanje – uzrujano priča baka Javorka.

Ona kaže da se Raka kući vratio tek posle nedeljdana. Ukućanima je rekao da sga vile vodile svuda po šumi. Od tada više nikada nije mrsio, niti radio petkom. Ali, i dalje je noćmorao da ide u vodenicna njihov poziv.

Tekst i foto: Z.G.

MOLITVA
Baka Javorka nam je ispričala i kako je posle berbe žita stric njene majke Milun Simić zanoćio u kukuruzu.
– Založio je vatri spremao se da legne. Kad eto ti ga neki đavo poče da se dere. On se sakrije u tali. Posle nam je pričao da je video nešto šareno, crno, žuto i belo. Niti je svinjče, niti ovca, niti čovek. Imalo je veliknjuški ruke. Kad bi se razdralo, njemse krv ledila u žilama. Onda je počelo da prčka po onoj vatri i da sakuplja ugarke. Milun se skamenosao. Samo mje molitva Bogpomogla da preživi tnoć-veruje baka Javorka.

KONjI SA PLETENICAMA
Deda Milivoje nam je ispričao kako je konje ujutrstalno zaticao sa ispletenim kikicama. Otac mje rekao da se to vile s njima igrajpreko noći.
– Imali smo konja Zekana. Otac me je poslao da mpoložim seno. Kada sam otišao štalu, konj je nepomično ležao. Rekao sam ocda je lipcao. „Stavi mti seno iako je lipcao”, rekao mi je otac. Poslušao sam ga. Kada sam malo kasnije obišao konja, on je ustao i jeo seno. Nisam mogao da verujem svojim očima – kaže deda Milivoje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *