U podnožju brda Kupres (564 m), zapadno od centra Rekovca, putem koji vodi za Spasićku i Anđelićku malu, smestio se skroviti buk iz kojeg nemilice izvire „ledena voda“.
Pre je ovde voda izvirala direktno iz zemlje, kršeći i probijaći se žestoko kršeći belutak kamen koji je simbol kupreškog kraja. Postojalo je samo crevo sa kojeg je narod zahvatao vodu u krčage i flaše.
Dok skrećemo sa glavnog puta, probijamo se kroz zarasle puzavice, trnje, mahovinu i stare leske koje prave nestvarnu hladovinu ispod vrela. I dok ceo Rekovac kuburi godinama sa čistom izvorskom vodom, ovde u srcu netaknute prirode izvire voda koja koja bi verovatno mogla da se flašira. Put do izvora je poljski i prati ga utabana stazica, nemoguće ga je promašiti. Sazidana je česma iz koje kroz dva creva neprestano, i leti i zimi, voda, kao da nekud žuri, lije u mlazevima.
Za ovaj izvor retko ko da zna, pričaju nam stariji Rekovčani. Vrelo Kupresa kako ga je redakcija Levačkih nazvala, pravo je bogatstvo i biser rekovačkog kraja.
Kao vrelo života, izvori su oduvek bili inspiracija misliocima i naučnicima, poput Bendžamina Frenklina koji je rekao da „kada izvor presuši, tek onda znamo vrednost vode“. Slično značenje ima i srpska narodna poslovica, koja glasi: „Pošto se napiješ vode, ne muti izvor za sobom“. I slavni Čehov bio je nadahnut vodom: „Budi kao voda. Ona uvek ide pravo i ne osvrće se unazad da vidi ko iz nje pije. Svoje prepreke probije ili mudro zaobiđe. Nijedan joj kamen dorastao nije.“
D. MIHAJLOVIĆ